Najpre je španski premijer Marijano Rahoj dao rok do četvrtka (19.10) u deset sati pre podne da katalonska vlada objavi da odustaje od nezavisnosti, a onda je par minuta nakon deset, katalonski lider Pudždemon objavio pismo u kome ponavlja svoje zahteve Madridu. Zatražio je dijalog umesto represije i zapretio secesijom ukoliko se taj zahtev ne ispuni.

To je bila poslednja kap za špansku vladu. Odmah posle Pudždemonovog odgovora, najavljene su prinudne mere. One se smatraju prvim korakom ka primeni Člana 155 španskog Ustava koji dozvoljava centralnim vlastima da preuzme vlast u autonomnom regionu. O konkretnim merama trebalo da se odluči u subotu (21.10.) na sednici španske vlade. Vlada u Madridu ima mnogo različitih opcija, ali se one mogu podeliti u dve velike kategorije, kaže Orijol Bartomeus, politikolog sa Univerzitetu Barselona.

„Mekši put“

Rahoj je u jednom svom pismu već objasnio da primena Člana 155 ne znači automatsko i potpuno ukidanje katalonske autonomije. Umesto toga, španski premijer mogao bi da postavi nove ljude na ključne položaje u katalonskoj policiji i regionalnoj upravi, da raspusti parlament u Barseloni i da raspiše nove izbore. „To je verovatno ono što Rahoj želi“, smatra Bartomeus. Drugo je pitanje međutim, da li on to i može.

„Španski premijer je pod ogromnim pritiskom svojih konzervativnih pristalica“, dodaje profesor. I to nije jedini izvor pritiska. Rahoj, premijer koji rukovodi manjinskom vladom, zbog svog čvrstog stava prema Kataloniji sada naprasno uživa punu podršku iz partija koje su mu se ranije suprotstavljale. „Zbog čega da rizikuje taj novi rezervoar podrške?“

„Tvrđi put“

U težoj varijanti, španske vlasti bi preuzele punu kontrolu nad regionalnom administracijom Katalonije. Tako bi katalonski premijer praktično ostao bez vlasti. Ipak, ta opcija nije najmudriji izbor za španskog premijera.

„Tvrđe tumačenje Člana 155 separatisti bi odmah iskoristili kao šansu da se predstave kao žrtve centralne vlade Španije“, ukazuje Bartomeus. To bi dalo vetar u leđa separatistima i ujedinilo ih.

Još prošle nedelje, Pudždemon se mučio da osigura podršku za nezavisnost u sopstvenoj koaliciji. Kada je desetog oktobra proglasio nezavisnost i odmah je stavio van snage, taj hod po žici služio je da zadovolji oba krila u svom kabinetu – umereni političari uplašili su se kada su banke i preduzeća najavili povlačenje iz Katalonije, dok su ekstremni levičari i anti-sistemska partija CUP i dalje bezrezervno zastupali nezavisnost. Sada je pokret za nezavisnost ponovo ujedinjen na talasu solidarnosti s uhapšenim separatistima.

Pudžedemon može samo da čeka

Pudždemon u suštini i ne mora mnogo da radi osim da se udobno zavali u svoju fotelju – i da čeka. Ono što ujedinjuje separatiste nije mogućnost proglašenja nezavisnosti, već španska vlada, španska policija i sudije. „Vlada ih ujedinjuje zato što će primeniti Član 155 i Kataloniji oduzeti autonomiju, policija zato što koristi silu protiv mirnih birača, a sudije zato što šalju u zatvor viđenije zagovornike nezavisnosti.“

Posmatrači veruju da su novi izbori najmanje verovatno rešenje. „To je besmislica“, smatra Bartomeus. Rezultat izbora ne bi promenio ništa: još uvek su tu dva miliona pristalica nezavisnosti i ponovo bi parlamentu većina bila za odvajanje, možda i sa većim brojem poslanika nego danas. „Ako španska vlada raspiše izbore u Kataloniji“, zaključuje Bartomeus, „mnogi će to videti kao povod da glasaju u inat centralnoj vladi“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android