„Zašto nemački producenti uvek moraju da prepuste sve Amerikancima“, ljutito se pitao 1959. jedan nemački dnevni list kada je film „Dnevnik Ane Frank“ u holivudskoj produkciji stigao u nemačke bioskope. Filmsku verziju Džordža Stivensa iz 1955, mnogi kritičari i gledaoci ocenili su kao previše kičastu. Otada je moralo da prođe pola veka da bi u bioskope stigla i nemačka verzija tog dela.

Film, koji se pre svih obraća mladima, imao je svoju svetsku premijeru na 66. Berlinalu u sekciji „Generacija“, a od sinoć (3.3), film „Dnevnik Ane Frank“ reditelja Hansa Štajnbihlera je i u nemačkim bioskopima. Nije u pitanju nikakva slučajnost da je film na Berlinalu prikazan pred vrlo mladom publikom. Štajnbihlerov film, bez velikih umetničkih ambicija, na konvencionalan način donosi poznate događaje, nudi solidno delo, dobru glumu, određeni nivo dramatike i sve vreme je – razumljiv. Čak bi se moglo zamisliti da se film prikazuje i u školama u okviru nastavnog programa.

„'Dnevnik Ane Frank' je važan dokument nemačke istorije i stalno smo se čudili zbog čega nije urađena nemačka verzija filma“, izjavili su uoči premijere producenti M. Valid Nakšbandi i Mihael Suvinije. U ulozi Ane Frank, devojčice koja je postala poznata širom sveta po dnevniku koji je vodila, je Lea van Aken, njene roditelje Edit i Otoa Franka igraju Martina Gedek i Ulrih Noeten, a sestru Margot igra Stela Kunkat.

Dve godine zatvoreni

Štajnbihlerov film skoro u potpunosti hronološki priča priču o porodici koja se 1934. iz Frankfurta preselila u Amsterdam. Ubrzo nakon što su nacisti okupirali Holandiju, porodica se krije na tavanu u zadnjem delu kuću u ulici Prinsengraht 263. Više od dve godine ta porodica je, zajedno sa još četvoro drugih Jevreja, živela na veoma malom prostoru njihovog stana. Ana Frank je za svoj 13. rođendan dobila dnevnik u koji je kasnije upisivala sve što joj je prolazilo kroz glavu.

Reditelj Hans Štajnbihler i scenarista Fred Brajnerzdorfer držali su se njenog dnevnika, ali su takođe dodali i zapise drugih članova porodice, dugo istraživali i sve to dodali scenariju. Ipak, obojica su postavili i svoje akcente. „Za mene su tu bila dva odlučujuća pristupa“, kaže Štajnbihler. „Prvi je potpuna subjektivizacija i drugi dnevnik pretvoriti u govorni jezik“.

Iza dnevnika krije se „jedna pametna, ali sasvim normalna devojčica“, kaže reditelj i napominje da mu je upravo bilo važno da Ani, umesto navodnog pijedestala svetosti, da ljudsku dimenziju. To mu je pošlo za rukom. Film detaljno prikazuje razmišljanje jedne adolescentkinje i stavlja ga u centar pažnje. Tako ni život u skrovištu nije redukovan isključivo na opasne situacije zbog nacističkog progona.

Film pokušava da svet jedne 15-godišnjakinje približi mladima. „Ana nije u prvom redu žrtva nacionalsocijalista, već devojčica puna nade, osećanja i želje za životom“, ukzuju producenti. Ani Frank je „ukraden čitav jedan normalan život“, rekao je Hans Šatajnbihler.

Drugi lični pristup reditelja bio je da dnevnik preinači u govorni jezik. „Predložio sam tzv. spičis (speeches), odnosno da Ana govori direktno u kameru. Na taj način sam hteo da postavim pitanje: Ko je ona?“, kaže Štajnbihler. Zbog toga se na početku filma vidi Ana Frank koja gleda direktno u kameru, odnosno obraća se direktno gledaocu.

Veliki istorijski događaji, knjige ili druga dokumenta od istorijskog značaja kao što je „Dnevnik Ane Frank“, ekranizuju se svakih nekoliko godina. Na taj način uvek dospevaju do nove publike. Da li današnjeg adolescenta dotaći priča ako pogleda crno-belu holivudsku melodramu iz 1955? Verovatno neće. Štajnbihlerov film u tom slučaju ima šanse.

Ana Frank za 2016. godinu

Doduše postoji još jedan argument za novu ekranizaciju „Dnevnika Ane Frank“, a to je aktuelnost – ono što se događa danas. Film se striktno drži istorijskih činjenica, ali ipak ostavlja prostora mašti gledaoca. „Moja želja je bila da Anu Frank neprimetno transformišem u današnje vreme“, priznaje reditelj. Naravno da je, kaže, materijal i dalje istorijski, ali ga se ne bi trebalo držati slepo. Štajnbihler je ubeđen da nas od toga što se nekada dogodilo deli „samo treptaj oka“.