Ruska agresija na Ukrajinu neposredno je pogodila i susedne zemlje, pre svega zemlje u kojima su spas potražile brojne izbeglice. Tri miliona izbeglica je prešlo rumunsku granicu, oko 100.000 je ostalo u toj članici EU, polovina od njih su deca.

Ali, ni zemlje koje su udaljenije, kao što su Bugarska i Grčka, nisu pošteđene posledica ruske agresije. One su takođe primile izbeglice ili podupiru Ukrajinu isporukama oružja.

Mađarska, čiji premijer je blizak s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i koji nevoljno podržava sankcije EU, zauzima drukčije stajalište.

Dopisnici DW-a izveštavaju iz četiri zemlje regiona.

Rumunija: Hoće li Rusija i nas napasti?

Kad je počela ruska invazija na Ukrajinu, mnogi u susednoj Rumuniji su se pitali: šta da radimo ako Rusi i nas napadnu?

„Vojska i obaveštajne službe su brzo i dobro reagovale“, kaže rumunski vojni stručnjak Klaudiju Degeratu za DW. Budžet za obranu je povećan, pokrenuti su programi modernizacije vojske. Sad se mora investirati u lokalnu industriju oružja.

Nedostataka ima i kod infrastrukture: mreža autoputeva i modernih železničkih pruga je nedovoljno izgrađena. Istovremeno je jako povećano prisustvo jedinica NATO u Rumuniji. Uz pomoć novca iz Evropske unije, sad bi trebalo nadoknaditi ono što je propušteno u poslednjih trideset godina na području infrastrukture.

Ekonomski je Rumunija u boljem položaju od drugih članica EU jer je manje zavisila od ruskog gasa i imala manju poslovnu saradnju s Moskvom. To potvrđuje ekonoski novinar Steliajn Muskalu u razgovoru za DW. Makroekonomski indikatori nisu pokazali gotovo nikakve promene.

Ali su strahovi ljudi porasli i umanjili nadu u ekonomski oporavak nakon korona-krize. „Brz rast inflacije zbog visokih cena energenata i zbog slabog ekonomskog menadžmenta doveli su do smanjenja prihoda i lošijeg životnog standarda ljudi“, kaže Muskalu. To se odražava i na smanjenje potrošnje.

Za vreme krize sa žitaricama nakon izbijanja rata, Rumunija je bila jedan od najvažnijih partnera za izvoz ukrajinskih žitarica preko luke Konstance na Crnom moru. Povoljan geografski položaj te luke pokazao se kao najbolje rešenje. U luci u Istambulu brodovi s ukrajinskim žitaricama često stoje i do 50 dana jer Rusija tamo ima pravo kontrole tereta.

Bugarska: Ništa nije kako izgleda na prvi pogled

Bugarska vlada zvanično do danas ne isporučuje Ukrajini direktno ni municiju ni oružje. Na prvi pogled to ne iznenađuje, jer je Bugarska tradicionalno proruski orijentisana. Ali, ništa nije onako kako izgleda: ova članica NATO je jedan od najvažnijih isporučilaca oružja i opreme napadnutoj Ukrajini.

„Zemlja koja je tajno spasila Ukrajinu“, to je bio naslov u nemačkim dnevnim novinama Velt ovog januara. U članku je otkriveno ono što je u Bugarskoj bilo javna tajna: vlada prozapadnog reformiste Kirila Petkova, koja je bila na dužnosti manje od osam meseci, isporučivala je Ukrajini municiju i naftu. Navodno je iz Bugarske stiglo oko 30 odsto municije i oko 40 odsto goriva za tenkove i druga vozila ukrajinske vojske.

To iznenađuje, jer Bugarska, koja je zavisna od ruskih energenata, bila je skupa s Poljskom prva zemlja kojoj je Rusija u aprilu 2022. obustavila isporuku gasa. Bila je rizična odluka Sofije da u toj krizi daje gorivo Ukrajincima. Isto tako je rizično bilo tim isporukama izazivati simpatizere Rusije u zemlji.

I tada i danas su Petkovljev bivši koalicijoni partner Bugarska socijalistička stranka BSP kao i predsednik države Rumen Radev oštri protivnici i isporuka oružja i sankcija. Zbog čuvanja mira unutar vladajuće koalicije i proruskih simpatizera u narodu, niko nije javno govorio o isporukama oružja i goriva. Na međunarodnom nivou to je Petkovu povećalo ugled, ali na unutrašnjem planu ostalo je kontroverzno.

Rat u Ukrajini je, dakle, za Bugarsku više unutrašnje nego spoljno pitanje. Sve je puno protivrečnosti. Predsednik države Radev, istina, javno osuđuje ruski napad, ali se inače suprotstavlja svemu što je protiv ruskih interesa. Isto važi za socijaliste čija predsednica Kornelija Ninova je u Petkovljevoj vladi vodila Ministarstvo ekonomije koje je zaduženo za nadzor bugarskog izvoza oružja. Oboje su, očito, znali za isporuke koje se nisu obavljale u potpunoj tajnosti.

Nakon pada Petkovljeve vlade krajem 2022, većina u parlamentu glasala je za direktne isporuke oružja Ukrajini, ali prelazna vlada, koju je imenovao predsednik Radev, do danas nije sprovela odluku.

Iako među građanima opada podrška Putinu i njegovom ratu, prema ispitivanjima javnog mnijenja prozapadne stranke i političari i dalje ne bi dobili većinu na izborima koji bi se trebalo da se održe u aprilu. Biće to peti izbori u Bugarskoj u poslednje dve i po godine.

Mađarska: Mesečar na krovu

Uoči godišnjice napada na Ukrajinu, mađarski premijer Viktor Orban je u očima kritičara potvrdio imidž „Putinove produžene ruke“ u EU. U godišnjem govoru u Budimpešti (18. februar) nije rekao ni reč solidarnosti s napadnutom susednom zemljom.

Orban je zapadnim zemljama prebacio da su „zagovornice rata“ i da kao „mesečari na krovu“ teturaju u novi svetski rat. Orban se izjasnio za okončanje sankcija protiv Moskve, za dobre ekonomske odnose celog Zapada s Rusijom i za „mirovne pregovore između Amerikanaca i Rusa“.

Nemačke isporuke tenkova Ukrajini mađarski predsednik je uporedio s Hitlerovim napadom na Sovjetski Savez. „Za nekoliko sedmica će tenkovi Leopard ići prema istoku, prema ruskoj granici. Možda su još sačuvane stare zemljopisne karte“, zajedljivo je rekao Orban.

Možda bi se držanje Viktora Obrana moglo objasniti jakom zavisnošću Mađarske od ruskih energenata. Ali, mađarski premijer svoju zemlju sve više politički izoluje u Evropi. Simbolički se izdvaja jedan gest: Kad je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski početkom februara došao na susret predsednika država i vlada EU u Brisel, čelnici država su ga pozdravili aplauzom. Samo Orban nije pljeskao.

Grčka: Izbeglice nalaze novu domovinu

„Pokušavam jednostavno da budem srećna“, kaže Nina Plehak-Paskal (37). Pre godinu dana je sa svojom tada 15-godišnjom kćeri došla iz Kijeva u Solun. U ukrajinski glavni grad bila je pobegla još 2014. godine kad su proruski separatisti preuzeli kontrolu nad njenim rodnim Donjeckom.

„U Kijevu sam morala da počnem od nule“, priseća se ona. Onda je počela ruska invazija i opet je morala da ostavi sve.

Nina pripada grčkoj manjini u Ukrajini koja broji blizu sto hiljada ljudi. Činjenica da govori grčki olakšala joj je puno toga u novoj domovini. Zadržala je posao u logističkoj ukrajinskoj firmi, obavlja ga na daljinu. Kći pohađa međunarodnu gimnaziju, a uveče preko interneta učestvuje u nastavi svoje ukrajinske škole.

Brojni Ukrajinci se zbog pravoslavnog hrišćanstva osećaju povezani s Grčkom, ali to ne olakšava nužno njihov život. „Kad čovek ovde živi, to nije odmor na suncu. Puno toga je jako komplikovano. Ako čovek nema novca, može otići u izbeglički kamp, ali može li tamo izdržati? Bez znanja jezika je teško dobiti dokumente. U državnim ustanovama mnogi govore samo grčki“, objašnjava Plehak-Paskal.

Po navodima ukrajinskoga generalnog konzulata u Solunu, od početka rata je u Grčku ušlo više od sto hiljada Ukrajinaca. Oni uživaju privremenu zaštitu, ne moraju, dakle, zatražiti azil.

Pa ipak, položaj izbeglica nije jednostavan, objašnjava Vadim Sabuk, ukrajinski generalni konzul u Solunu: „Brojni ljudi koji su ovde bili otišli su dalje u zemlje u kojima dobiju veću novčanu pomoć.“

U Grčkoj postoji samo program HELIOS, koji finansira EU, a preko kojeg izbeglice mogu dobiti novac za najam stana. No to nije dovoljno. Zato je trenutno samo oko 22.000 Ukrajinaca u Grčkoj.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.