Kraj rata je Nirnberg, drugi po veličini grad Bavarske, dočekao u ruševinama. Grad, u kojem su nacisti slavili pompezne partijske Kongrese, tada je postao sudska arena, mesto na kojem se Hitlerovim bliskim saradnicima izriču presude i zadovoljava pravda.

U fokusu pravosuđa su agresorski ratovi, masovna ubistva i dvanaest godina diktature. Pobedničke sile SAD, Sovjetski Savez, Velika Britanija i Francuska osnovale su u tu svrhu Međunarodni vojni sud. Podignute su optužnice protiv 24 glavna ratna zločinca.

-pročitajte još: Kraj Drugog svetskog rata: Pouke iz prošlosti

Suđenje bliskim sledbenicima diktatora Adolfa Hitlera počelo je 20. novembra 1945. Sve same nacističke veličine, ljudi koji su nekada sanjali da osvoje celi svet, našli su se na optuženičkim klupama u sudnici broj 600 Palate pravde u Nirnbergu.

Među njima je vrhovni zapovednik vazduhoplovnih snaga Herman Gering, Hitlerov privremeni zamenik Rudolf Hes i ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop.

Optuženi su za zaveru protiv svetskog mira, planiranje, pokretanje i vođenje agresorskog rata, povrede običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti. Nacističke organizacije poput SS ili Gestapoa takođe su optužene kao zločinačke organizacije.

Međutim, najgori zločinci nisu izvedeni pred sud: Hitler, šef SS Hajnrih Himler i ministar propagande Josef Gebels počinili su samoubistva.

Pravda umesto osvete

Pa ipak, po prvi put u istoriji čovečanstva, države s različitim sistemima i ustavnim uređenjima su pred sud izvele vodeće predstavnike poražene neprijateljske države kako bi odgovarali za kršenje međunarodnog prava. Bila je to prekretnica u međunarodnom krivičnom pravu.

U uvodnom govoru, glavni američki tužilac Robert H. Džekson naglasio je istorijsku dimenziju procesa: „Četiri velike nacije, ispunjene snagom pobede i bolno izmučene nepravdom, ne žele osvetu, već dobrovoljno predaju zarobljene neprijatelje u ruke zakona. To je jedan od najznačajnijih ustupaka vlasti i moći pred razumom – ikada.“

Saveznici stupaju na nepoznat teren, što se vidi i u samoj definiciji optužbi. U Ženevskoj konvenciji iz 1864. postojao je doduše koncept odnosno definicija ratnih zločina.

„Ali zločini protiv čovečnosti, napadački rat ili zločini protiv zakona i običaja ratovanja odnosno zločini protiv svetskog mira, kako je to definisano u Nirnbergu – ranije nisu postojali. Oni su rođeni u Nirnbergu“, objašnjava za DW Kristof Zaferling, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu Erlangen-Nirnberg.

Šok za sve posmatrače procesa

Tokom saslušavanja pred sudom vladala je teskobna atmosfera. „Dominiralo je stanje unutrašnje napetosti. Bilo je vrlo ozbiljno, tiho i depresivno. Mogli ste čuti prevodioce, osetiti atmosferu nabijenu sramom“, seća se Renate Ren. Ona je kao sekretarica bila u pratnji svog oca Alfreda Tome, branioca po dužnosti.

Na početku niko nije mogao ni da sanja kakve su dimenzije imali počinjeni zločini. To se promenilo pod pritiskom dokaza. Filmovi o koncentracionim logorima poput Aušvica sa gomilama leševa strahovito su potresli prisutne.

-pročitajte još: Peći u kojima je goreo plamen Holokausta

„Bio je to šok. Bilo je nezamislivo da su takve strahote, takve užasne i okrutne radnje, bili u stanju da izvrše pripadnici civilizovanog naroda sa razvijenom kulturom“, kaže Ren.

Nijedan optuženi ne priznaje krivicu. Skoro da nema tragova pokajanja. Tvrde da nisu znali o masakrima i logorima za istrebljenje. Gering čak naglašava da nikada nije „naredio niti tolerisao nijedno ubistvo“, a kamoli druge strahote i zločine o kojima, kako je rekao, „nije imao saznanja da bi ih eventualno sprečio“.

Gotovo svi koji su se našli na optuženičkoj klupi odbacuju nadležnosti suda. Optužuju ga da je to sud pobednika, koji kažnjava poražene. Delovi nemačkog stanovništva takođe smatraju da je nepravedno što proces vode isključivo sile pobednice. Neki se pitaju šta je sa ratnim zločinima pobednika u ratu?

Samoubistvo pre pogubljenja

Ali, ti prigovori nisu mogli da „procesuiranje nemačkih zločina načine nelegitimnim“, kaže stručnjak za međunarodno pravo Zaferling. On postavlja pitanje: „Da li bi tada tek poraženi i oslobođeni Nemci iz praktičnih i moralnih razloga uopšte mogli da sude?“

Renate Ren sumnja da bi mogli, dobro znajući da su mnogi nemački tužitelji i sudije bili nacisti, koji su i nakon rata zadržali pozicije. „Ne znam kako bi ta suđenja prošla pred nemačkim sudom – s nacističkim velikanima, koji su se svi poznavali i stalno susretali na skupovima uzvikujući: Zig hajl!“

Stoga su, smatra ona, Nirnberški procesi u izvesnom smislu bili olakšanje, „jer su pobedničke sile na sebe preuzele teški zadatak suočavanja sa zločinima“.

Organizaciono, Nirnberški sudski procesi pravno nadmašuju sve što je do tada bilo poznato. Tokom 218 dana sud je saslušao 240 svedoka i uzeo na uvid više od 300.000 pisanih izjava. Zapisnik sa saslušanja sadrži 16.000 stranica.

Sušđenje se završava 1. oktobra 1946. izricanjem dvanaest smrtnih presuda, sedam zatvorskih kazni i tri oslobađajuće presude. Dva suđenja su prekinuta bez donošenja presude. Šesnaest dana nakon smrtne presude i samo nekoliko sati pre pogubljenja, Gering je počinio samoubistvo, popivši otrov.

Nakon toga, pred američkim vojnim sudovima usledilo je još dvanaest suđenja protiv 185 istaknutih nacista. Od njih su 24 optuženika osuđena na smrt. Poslednje suđenje završeno je u aprilu 1949.

Nasleđe Nirnberških procesa

Bez procesa u Nirnbergu teško bi bio zamislivi sudovi koje su kasnije uspostavljale Ujedinjene nacije, poput Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji (1993-2017) ili suda za zločine u Ruandi (1994-2016) i Međunarodnog krivičnog suda u Hagu (od 2002).

Zločini protiv čovečnosti trenutno se procesuiraju na nekoliko nivoa. Tu je generalno nadležan Međunarodni krivični sud, ali i specijalni tribunali UN koji su osnovani kako bi procesuirali samo određene slučajeve.

Pored toga, međunarodni zločini se u Nemačkoj procesuiraju i na nacionalnom nivou. U pitanju je takozvana univerzalna nadležnost – svakome ko je dostupan nemačkom pravosuđu može se suditi za ratne zločine, bez obzira gde ih je i kada počinio.

Međutim, univerzalna nadležnost je neprihvatljiva za mnoge sile. Kina, ali i Sjedinjene Države i Rusija, dve zemlje koje su rukovodile Nirnberškim procesima, odbijaju saradnju sa Međunarodnim krivičnim sudom. Njihove blokade i opstrukcije pojačale su se poslednjih godina.

Švajcarski ekspert za međunarodno pravo i specijalni izvestilac UN za pitanja torture Nils Melcer je u intervjuu za DW osudio „globalnu eroziju ljudskih prava“. Kaže da je katastrofalno što Sjedinjene Države zaposlenima u međunarodnom sudu prete novčanim kaznama ako vrše istrage protiv američkih vojnika.

„Ako upravo ta zemlja nije spremna da odgovara za ratne zločine za koje postoje neupitni dokazi, onda imamo veliki problem“, kaže Melcer.

Kristof Zaferling vidi eroziju multilateralizma poslednjih godina, koju je u dobroj meri podstakao odlazeći američki predsednik Donald Tramp. Ako ništa drugo, „od Bajdena se zasigurno ne mogu očekivati američke sankcije zaposlenima u Međunarodnom krivičnom sudu“, predviđa naš sagovornik.

Zaferling dodaje da danas ipak nijedan diktator ili ratni zločinac ne može biti siguran u miran život. Ako već u sopstvenoj zemlji pravosuđe nema snage da ga procesuira, kad tad ga može stići ruka međunarodne pravde. „A to ne bi bilo moguće bez Nirnberških procesa iz 1945“, zaključuje Zaferling.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android