Sve je počelo Oliverovom pesmom. Nesnošljiva vrućina naše treće nedelje u Splitu. Popodne. Belosvetska omladina pod našim prozorima, nadomak Zlatnih vrata Dioklecijanove palate, ne prestaje da brblja. U polusnu za mene to horsko brbljane poprima dimenzije vavilonske pometnje.

Odjednom Oliverov glas unosi u moj dremež sasvim drugačiji zvuk i sliku: „Šoto voće piva klapa u to gluvo litnje doba.“ Otvorim oči, a moja saputnica mi širokog osmeha pokazuje video sa Jutjuba na kojem nam Oliver, onako omamljenim vrućinom i popodnevnom dremkom, peva na svoj jedinstveni melahonlično-vedri način: „S ponistre se vidi Šolta, piva klapa ispod volta.“

Dobro, s moje ponistre se ne vidi Šolta, moj prozor gleda u masu mladih konzumerista, okruženih nezamislivo starim građevinama, koje su u njihovoj predodžbi pretvorene u instagramske kulise. Zabavljeni su tamanjenjem hamburgera i piva u gradu nekad poznatom po giricama i vinu.

Trajekt je stao zbog pesme

„Moramo na Šoltu dok smo ovde, pa makar samo zbog ove pesme“, rekla je ona. „Od osamdesetih zamišljam to što se vidi s ponistre.“ To popodne smo tri ili četiri puta slušali Oliverov fado o lepoj udovici koja osluškuje klapu što peva o ljubavi i vinu. Tuga i nadahnuće odjednom. Poezija sa jarkim dijalektalnim bojama.

Rečeno – učinjeno. Sutradan stižemo u luku tek neki minut pre polaska Jadrolinijinog trajekta za Šoltu. Ljubazna dama na informacijama kaže nam da požurimo jer je sledeći trajekt tek za dva sata. Kada je videla da nemoćni stojimo u redu pred šalterom za karte, mahnula nam je, mobilisala koleginicu koja se ulogovala na njen računar. Meni je tonom koji ne trpi prigovor rekla da zaustavim trajekt dok ne dođe moja saputnica sa kartama.

Otrčao sam ka trajektu, dvojica momaka su upravo nameravala da podignu most. Kada sam, s obe noge na trajektu, izgovorio da će moja supruga doći sa kartama, to je zazvučalo toliko apsurdno da smo se sva trojica nasmejali. Ali sačekali su taj minut. Nekada uzalud mašem za gradskim autobusima. A sada me čeka celi trajekt sa stotinama automobila u utrobi.

Hvala svima koji su omogućili to dirljivo i smešno čudo. Mi smo se tako dokopali Šolte već oko devet ujutro.

Maslinica kao maslenica

Iskrcavanje je u trajektnoj luci Rogač. Mestašce je ružno pače ostrva, jer ga ljudi odmah napuštaju čim kroče na kopno. Dva autobusa čekaju kod pristaništa. Idu u dva različita smera na ostrvu koje je dugačko devetnaest, a široko oko pet kilometara.

Nismo imali plan, samo pesmu u glavi. Splićani koje smo znali savetovali su nam da – ako idemo na Šoltu – posetimo Maslinicu, Stomorsku ili Nečujam. Maslinica je za mene bio naziv zapamćen u detinjstvu. Samo što su ga bosanska deca izgovarala kao „maslenica“, jer u Bosni nije bilo maslina, ali pite maslenice koliko voliš. Neko od komšija bi tamo letovao i onda uz domine i tabliće pred domom kulture pretvarao svoje letovanje u „Maslenici“ u anegdote i glasan smeh.

Seli smo u autobus koji će nas prebaciti preko brdovite unutrašnjosti, čiji se najviši vrh – ni 250 metara – zove Vela Straža. Čim smo se serpentinama popeli na vidikovac iznad mora, pojavile su se prve kuće.

Grohota je glavno naseljeno mesto na ostrvu, njegov administrativni centar. Tako je bilo vekovima jer su se gospodari ostrva, Mleci, na moru nadgornjavali sa Osmanskim carstvom, pa je Šolta, nekadašnje ostrvce usred Rimskog carstva, od 15.veka postala nesigurna granična zona, čije su obale pljačkali i turske galije i omiški gusari. Zato je najsigurnije bilo naseliti se na brdima visoko iznad uvala. U Grohotu.

Usporavanje kao luksuz

Autobuska vožnja ostrvom pokazala nam je nenašminkane kuće od kamena, stare masline i smokve, makiju, stene. I malo ljudi. Pitao sam se kako ovamo stiže pitka voda. Posle sam saznao da do ostrva izgrađen ogranak bračkoga vodovoda, koji dovodi vodu iz reke Cetine.

Šolta je mapirana još na kartama starogrčke civilizacije, pod imenom Olinta, a u srednjem veku je spominju pod imenom Soluta.

Za istorijska podsećanja nema puno vremena. Oblaci se pomalo razmiču – jutrošnja vožnja trajektom je bila ugodna zbog stada oblačića koji su pokrili inače nemilosrdno sunce.

Već posle dvadesetak minuta spuštamo se serpentinama prema uvali Maslinica. Izlazimo u mestašce u kojem je život već na prvi pogled dovoljno usporen da podseti na letovanja šezdesetih i sedamdesetih godina. Jedan se čovek zabavio čišćenjem barke u luci. Na malom trgu, naspram table sa mapom mesta, nalazi se – drvo masline.

Šetamo duž obale, jednom stranom uvale. More miluje stene. Zimzeleno rastinje, izraslo na vetru, nagnuto je nad kristalno bistru vodu. Dolazimo do kafea na početku mesne plaže. I u njemu ima dovoljno mesta. Jedna klupa na samoj ivici kopna poziva na odmor. Maslinica je lepa na miran način. Normalnost bez fenseraja i turističkih ekscesa postala je najekskluzivnija turistička roba.

Zafranovići iz Maslinice

Mural iznad natpisa Šolta prikazuje omanju sovu. Bolje rečeno, ćuka. A lokalno narečje ima svoje ime za njega – čuvita. Ona je simbol ostrva. Nekada su uobraženi plemići i građani s kopna posprdno nazivali stanovnike Šolte „čuvitari“. Iz tog vremena je i dalmatinska kletva „dabogda te Šolta dopala”. Danas su stanovnici ponosni na svoj simbol.

Najpoznatiji „čuvitari“, rođeni u Maslinici jesu braća Zafranović. Lordan je veliko ime jugoslovenske kinematografije. Igrani filmovi „Okupacija u 26 slika“ ili „Pad Italije“ kao i dokumentarac „Krv i pepeo Jasenovca“ samo su vrhunci u njegovom obimnom kinematografskom delu. A njegov pokojni brat Andrija, kojeg je odnela pandemija, bio je jedan od najboljih filmskih montažera jugoslovenske filmske scene. Filmovi kao što su „Balkanski špijun“, „Otac na službenom putu“ ili „Čudo neviđeno“ nose njegov potpis.

Istina je da je u jedno od tri zanimljiva mesta na ostrvu – u Nečujam – svojedobno otac hrvatske književnosti Marko Marulić dolazio često i rado. Tačno je i to da je drugi slavni pisac, Hvaranin Petar Hektorović, podigao spomenik baš toj uvali u svom najpoznatijem delu „Ribanje i ribarsko prigovaranje“.

Ali većih imena od Zafranovića iz Maslinice, Šolta nije do sada iznedrila. Šteta što i lokalna vlast to tako ne vidi, pa ćete u Maslinici uzalud očekivati tragove ovih velikana jugoslovenskog filmskog jezika.

Opet kroz Grohotu

Vraćamo se centru mesta, na dnu levkaste uvale. Vreme je da se osvežimo u jednoj od konoba. U njoj nam „riblju juhu” donosi devojka iz Srbije. Tek je počela da radi, prvi put je u Hrvatskoj. U baštu seda grupa sredovečnih Poljakinja.

Slušam govornike slovenskih jezika kako, s mukom uterani u engleski jezički kalup, razmenjuju informacije o kuhinjskim produktima. Supa je, inače, bila dobra, ali količinski suzdržana, a po ceni raskošna.

Ulazimo u autobus za Rogač. Opet ćemo proći kroz Grohote, prepoznati staru kamenu crkvu sa grobljem na kojem su pod čempresima još uvek ranohrišćanski sarkofazi, obnovljenu Slavića kulu u centru. Mene pak proganja izmaštana slika ovdašnjeg mladića kojem je vo rogovima rasporio utrobu, a majka mu to zapisala na nadgrobniku – to nađete na internetu kada pretražujete zapise o Grohotama.

U Rogaču smo, već je rano popodne. Ljubazna devojka u kabini nalik na trafiku, koja daje savete turistima, kaže nam da će brzo stići autobus za Stomorsku. Pitamo je šta da posetimo, a šta da žrtvujemo – Stomorsku ili Nečujam, jer do poslednjeg trajekta imamo vremena samo za još jedno mesto. Ona kaže da više voli Stomorsku.

A meni se to ime za nijansu više dopada. Autobus stiže, opet se penjemo serpentinama, opet Grohote, ali ovaj put skrećemo levo i za dvadesetak minuta ukazuje nam se uvala u koju se ugnezdilo živopisno mesto Stomorska.

Teutine ribe

Kada domaćini pričaju o pomorskoj delatnosti na Šolti, onda se prvo spomene Stomorska. Mesto kao da je brat blizanac Maslinici. Sličan položaj uvale s lukom, po red kuća na levoj i desnoj obali i centar mesta, tu dokle je more najdublje prodrlo u kopno.

Samo na mestu, gde je u Maslinici drvo masline oivičeno kružnim kamenim zidom, ovde stoji spomenik lokalnim partizanima. Autobus mora da napravi krug oko njega kada pođe nazad prema Rogaču.

Nebo se potpuno razvedrilo, sunce je izlilo ćupove pune zlatnika na vodu. Šetamo rivom. Na jednom drvenom putokazu za restoran piše: „S ponistre se vidi Šolta“. Oliver Dragojević se opet pojavljuje u priči kao deus ex machina da bi nas podsetio na to da se ne nalazimo samo na lepom, pospanom ostrvu već i usred pesme koju volimo.

Prisećam se da je u jednoj ostrvskoj uvali Dioklecijan imao ribnjake. A lokalna legenda ruševinu jedne tvrđave pripisuje ilirskoj kraljici Teuti, koja je na Šolti navodno pronašla mir. Ako bi ribari želeli da im kraljica ispuni želju morali bi prvu ulovljenu ribu pustiti u more. Volim da verujem kako su današnje ribe potomci onih riba koje su pošteđene zahvaljujući kraljičinoj milosti.

Izgladneli, sedamo u konobu Volat (piva klapa ispod volta) i ohladimo se ožujskim pivom, a nahrani nas odlična pica sa inćunima. Pošto je sunce već krenulo na dug, samoubilački put prema liniji horizonta, bilo je vreme za kupanje. Bućnuli smo se u more na šljunčanoj plaži na kojoj je bilo samo nekoliko Francuza i Slovaka.

Plivanje u ovakvoj vodi spada u sam vrh čulnih doživljaja Mediterana. Izvrnut na leđa, u bestežinskom stanju koje proizvodi slana voda ispod mene, kroz trepavice vidim plavu dubinu neba. Kada bi to bilo božje lice izazivalo bi divljenje i ljubav, a ne strah.

Lepša od stiha

Ime Stomorska, prema jezičkim stručnjacima, odnosi se na ranohrišćansku crkvu Svete Marije (Santa Marija) koja je u lokalnom izgovoru postala Stomorija. Od imena crkve pa do uvale koja pripada crkvi i zove se Stomorska nije daleko. Ipak, postoji i pučko tumačenje – kuga je jednom u selu pomorila više od sto ljudi – pa se od tada zove Stomorska.

Šteta što će ova oaza pre ili kasnije verovatno postati žrtva prodiranja krupnog kapitala na ostrvo. Po uvalama Šolte u sezoni već bude usidreno i po stotinu brodova. A lokalna vlast je najavila ogromnu investiciju – sa Mauricijusa. Hoteli sa mnogo zvezdica.

O tome sam čitao kod Viktora Ivančića, u tekstu gde on kaže da na Šolti provodi veći deo godine. Nema frizera, bioskopa, pozorišta, pa za te potrebe moraš trajektom do Splita. Ali u jednoj uvali nameravaju da grade betonske komplekse za bogate. Verujem mu i kao povremenom stanovniku ostrva i kao prvoferalovcu. Ispade da sam došao na vreme, pre nego ovakva Šolta zauvek iščezne s ponistre.

Onda dođe trenutak da pođemo na poslednji autobus, koji stiže na poslednji trajekt. Znam ja da se sa malo koje splitske ponistre vidi Šolta. Da je to ipak pesma koja ima svoje zakone. Ali ova Šolta koju smo danas videli lepa je koliko i stih. Ako ne i lepša.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.