Brojevi, kaže Said Etris Hašemi, nisu samo statistika. „Iza svakog broja stoji jedna osoba, a iza svakog incidenta jedna priča.“

Taj 29-godišnjak jedan je od onih koji su predstavili novi izveštaj o antimuslimanskim incidentima u Nemačkoj, koji je u Berlinu objavila Alijansa protiv islamofobije i mržnje prema muslimanima (CLAIM). Reč je o četvrtom po redu „Izveštaju civilnog društva o antimuslimanskom rasizmu“.

Za 2025. godinu, dokument na oko 90 stranica beleži 4.096 antimuslimanskih incidenata – više od jedanaest dnevno. U poređenju s prethodnom godinom (3.080), to je porast od preko hiljadu slučajeva.

Hašemi upozorava da se rasizam i mržnja godinama talože i da mogu prerasti u nasilje – što je i sam doživeo. Kada je 19. februara 2020. desničarski terorista u Hanauu, kod Frankfurta na Majni, na dve lokacije ubio devet osoba migrantskog porekla, Hašemi je jedva preživeo. Njegov dve godine mlađi brat bio je među ubijenima.

„To su bili ljudi koji su ovde rođeni i odrasli, koji nisu poznavali nijednu drugu zemlju“, podseća Hašemi.

Rekordan broj napada

Braća Hašemi sinovi su avganistanskih izbeglica. Napad u Hanauu pokazao je „kuda može da vodi isključivanje, dehumanizacija i rasistička slika neprijatelja“. Danas je Said Etris Hašemi član Inicijative „Devetnaesti februar, Hanau“, koja čuva sećanje na žrtve i upozorava na smrtonosne posledice mržnje. Istovremeno je i predsednik Saveza binacionalnih porodica i partnerstava u Nemačkoj.

Sa 4.096 registrovanih slučajeva, CLAIM beleži novi rekord. Ipak, podaci nisu u potpunosti uporedivi s ranijim godinama, jer se od 2022. kontinuirano širi mreža savetovališta i sistem evidencije incidenata. Kao i ranije, procenjuje se da postoji veliki broj neprijavljenih slučajeva.

Rima Hanano, jedna od direktorki udruženja CLAIM, naglašava da je važnije od samog rekorda sagledati razmere incidenata i krivičnih dela. Tokom 2025. zabeležena su dva ubistva i 214 teških fizičkih napada. U četiri slučaja delo je pravno okvalifikovano kao teška telesna povreda ili pokušaj ubistva.

Najveći broj incidenata odnosi se na verbalne napade – ukupno 2.379 slučajeva. U mnogim situacijama nasilje je bilo usmereno na islamske verske objekte: zabeležene su pretnje bombama upućene džematima, deljenje letaka ispred džamija, kao i iscrtavanje kukastog krsta ispred molitvenog prostora jednog univerziteta.

Muslimani se retko vide kao žrtve

„Danas se u javnosti izgovaraju stvari koje pre nekoliko godina nisu bile prihvatljive“, kaže Hanano. Ona upozorava na posledice po pogođene – iskustvo rasizma dodatno pojačava osećaj nepripadanja i slabi poverenje u politiku i institucije.

Direktorka CLAIM-a ističe da se postojanje antimuslimanskog rasizma sve češće dovodi u pitanje. Prema njenim rečima, muslimani se u javnim raspravama uglavnom prikazuju kao počinioci, „ali ne i kao žrtve isključivanja i nasilja“.

Govoreći o borbi protiv diskriminacije, Hanano naglašava da je reč o „samoj suštini demokratije“. Rasizam u svim oblicima – islamofobija, antisemitizam, ksenofobija – dostigao je, kako kaže, „veoma visok nivo“. CLAIM u svom izveštaju poziva političare da ojačaju zaštitu žrtava, unaprede procesuiranje zločina iz mržnje i obezbede više savetodavne podrške.

Antimuslimanski rasizam u Nemačkoj „nije marginalna pojava, već realnost za veliki broj ljudi“, poručuje Hašemi, koji je u napadu u Hanauu, pored toga što je izgubio brata, i sam zadobio više prostrelnih rana.

Danas često posećuje škole i razgovara sa mladima. Ono što čuje od tinejdžera o njihovim iskustvima sa rasizmom smatra „veoma zabrinjavajućim“.

„Velike nade polažem u novu generaciju“

Ipak, u razgovoru za DW zadržava optimizam. Kaže da ima „velika očekivanja od nove generacije“, koja bi mogla da uradi ono što prethodne nisu uspele.

Prema njegovom utisku, mladi danas mnogo više nego ranije povezuju različita porekla i životne priče kroz zajedničko odrastanje i isti cilj – završetak školovanja.

Hašemi dodaje i da za mnoge mlade iz migrantskih porodica predstavlja svojevrsni uzor:

„Oni u meni vide nekoga ko dolazi iz sličnog okruženja, možda iz socijalno ugroženog kraja, a ipak je uspeo – da govori na velikim skupovima ili sedi za stolovima za kojima ljudi takvog porekla obično nemaju priliku da budu.“