1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Tehnika

Odakle Nemcima taj smisao za tehniku?

28. jun 2019.

Kako to da je znak „Made in Germany“ u čitavom svetu oznaka za kvalitet? Odakle Nemcima taj smisao za tehniku? Odgovor nije jednostavan, a pokušala je da ga pronađe naša koleginica Žang Danhong. Potragu je počela u Kini.

Foto: picture-alliance/Daniel Kalker

Kako izgleda „dualno obrazovanje“?

05:19

This browser does not support the video element.

Kad sam poslednji put bila u mojoj domovini Kini, jedan tamošnji preduzetnik pitao me je odakle Nemcima taj njihov smisao za inženjerstvo i tehniku? Zatečena, pokušala sam da improvizujem: Nemačka u stvari nema baš mnogo sirovina i, slično kao Japan, taj svoj nedostatak pokušava da nadoknadi što veštijim korišćenjem onoga što ima. A tu je onda još i činjenica da je najviše inovativnih firmi smešteno u poljoprivrednim područjima prema Švajcarskoj. Baš kao u toj alpskoj zemlji, ljudi su zimi, onda kad nije bilo drugog posla, smišljali uređaje: nekada je to bio sat s kukavicom iz Švarcvalda, danas su to Poršei i Mercedesi.

Kineski preduzetnik nije baš bio mnogo zadovoljan mojim odgovorom: Ima i drugih područja i zemalja koje nemaju mnogo sirovina, a još je više zemalja gde ljudi van sezone nemaju šta da rade.

Zato sam odmah po povratku u Nemačku odlučila da otkrijem „tajnu“. Pozvala sam poznatog istoričara privrede Vernera Abelshauzera. Za njega su stvari jasne: „Inženjeri su proizvod nemačkih univerziteta. A ti univerziteti važan su deo pruske reforme školstva sprovedene od 1807. do 1820“, kaže profesor. Tako je u drugoj polovini 19. veka nastao tipičan „nemački inženjer“, kao simbioza privrede i nauke.

Verner Abelshauzer: Inženjeri su proizvod nemačkih univerzitetaFoto: picture-alliance/dpa

I dan-danas, inače, postoji jedna firma koja je nastala kao rezultat te pruske reforme školstva: koncern BASF osnovan je 1865. Tamo su znanje u stvaranju sintetičkih boja iz univerzitetskih laboratorija inženjeri BASF preuzeli u proizvodnji i izbacili na tržište. Tako je nastala sasvim nova industrija, a to znanje otvorilo je i kompletno nova područja: pored mašinogradnje, došlo je i do razvoja hemijske industrija, a ubrzo i elektrotehnike...

Fakulteti, ali i zanatski cehovi

Pruska, kao i čitavo niz manjih kraljevina i kneževina, morali su da sustignu Veliku Britaniju, tada vodeću industrijsku naciju sveta. Tehnički napredak je pre univerziteta najvećim delom bio vezan za vojsku – a ne bi trebalo zaboraviti ni pomorstvo i britansku flotu. Na primer „gradski gas“, uz pomoć kojeg su gradovi konačno izašli iz mraka u početku je bio otpad s kojim se nije znalo šta da se radi. On je proizvod suve destilacije uglja, a proizvođače je u početku interesovao samo bitumen – potreban za premazivanje trupa brodova protiv truljenja.

Nakon ujedinjenja Nemačke u 19. veku, i ostali regioni prihvatili su taj uspešan „pruski model“ koji je mogao da se nosi sa Velikom Britanijom. Važan sastojak svega toga bila je i „praksa“ – dakle ne samo učenje teorije, već i upoznavanje sa radnom svakodnevnicom u pogonima. To je još tridesetih godina prošlog veka postalo zakon koji manje-više traje i danas. Ipak, profesor Abelshauzer priznaje da taj sistem obrazovanja ne bi tako dobro funkcionisao da nije bilo duge tradicije „majstora“ i „šegrta“, i čitavog niza cehova u srednjovekovnoj Nemačkoj.

Naročito su majstori u trgovačkom udruženju gradova Hanza imali ogroman prostor za delovanje: „Od Flandrije do Rusije, od Skandinavije pa do centralne Nemačke sa Libekom u centru. Ti gradski majstori bili su izuzetno uspešan oblik ekonomije i u Nemačkoj su se duboko ukorenili u kulturu privrede.“

Ono što je u Jugoslaviji bila „Mehanotehnika“ ili „Elektro pionir“, to je u nemačkoj „Fišertehnik“Foto: Fischer

Činilo mi se da mi je profesor mnogo toga objasnio, ali ipak sam htela da još porazgovaram i sa nekim „pravim nemačkim inženjerom“. Na koji način on razmišlja? Da li je još u detinjstvu hodao unaokolo sa šrafcigerom u ruci i pokušavao da rastavi aparate po kući?

Nije mi trebalo dugo da odlučim gde da odem: u Hoenloe u pokrajini Baden-Virtembergu. To je region s najvećom koncentracijom tehnološki vodećih firmi u čitavom svetu. Jedini je problem bio kako prevaliti put dugačak 350 kilometara od Bona do tog tehnološkog centra Nemačke. Jer tamo ne lete avioni, a čak je i dolazak vozom veoma je komplikovan. Automobil je bio jedino rešenje i tako sam vozila i vozila... Ali čim sam sišla sa autoputa, saobraćaj kao da se smanjio sa 100 na sat – na nulu. Zatekla sam se usred zelenila i imala sam utisak da sam stigla u pravu idilu.

„Nije bilo novca za fakultet!“

U Mulfingenu sam prvo posetila Ralfa Šturma, šefa kadrovskog odeljenja kod proizvođača ventilatora „ebm-papst“. Ralf je i sin osnivača firme Gerharda Šturma. Ispričala sam mu sve što mi je o tehničkim univerzitetima i Pruskoj rekao profesor Abelshauzer, a Ralf Šturm se na to samo zagonetno smeškao. Pa je onda rekao: „Moj otac je bio bravar i sve ovo je stvorio iako je imao samo osnovno obrazovanje, isto kao i mnogo drugi u ovoj firmi. U njihovo vreme, a to su šezdesete godine prošlog veka, velika većina njih uopšte nije studirala. Oni su završili zanate – metalski ili elektrotehnički.“

Ralfa Šturm: Ne univerziteti, nego majstori-zanatlijeFoto: ebm-papst/P. Reinhard

Za njega nemački smisao za tehniku ima koren baš u takvim „pravim majstorima“: „Čitav niz tih osnivača firmi koje su sada vodeće u svetu poteklo je iz zanatskih radionica. Taj vekovima star temelj zanatstva stvorio je mnogo pronalazača“, objašnjava mi mladi gazda. Dobro, mislim se ja. Ali majstora i zanatlija ima svuda, zašto je onda u Nemačkoj to drugačije?

„Ono što se ovde drugačije razvijalo jeste to što je ostala ta duboka, u suštini izolovana struktura zanatskih radionica. To je tako sve do danas. U Nemačkoj još uvek imamo majstore, u drugim zemljama toga više nema toliko.“

Ali tu je, smatra Šturm, još jedan element koji je od presudne važnosti: „To je ovaj izuzetan ruralni region, taj spoj prirode i najsnažnijeg privrednog regiona u Nemačkoj, simbioza prirode i tehnike, prirode i privrede. To je Hoenloe u kojem živimo.“

Centrala firme „ebm-papst“ u MulfingenuFoto: ebm-papst

Kakve to veze ima – to mi objašnjava Tomas Heli, direktor istraživačkog odeljenja u firmi „ebm-papst“. Na primer, kaže, dok trči kroz prirodu glava mu je otvorena za nove ideje: „Tako sam došao do mnogo rešenja koje sam onda doneo u firmu i razradio ih sa saradnicima. To smo onda pretvorili u proizvode.“

Može li se nemačka dostići?

Tomas Heli je baš onakav „nemački inženjer“ kakvog sam zamišljala. Samo je mnogo simpatičniji. Da, on je stvarno kao mali hodao sa šrafcigerom i pravio male mašine od elemenata metalotehnike. Počeo je da se školuje u stručnoj školi za mehaničare. „Ali još kao šegrt shvatio sam da to nije sve što želim da radim. Hteo sam da kreiram mašine, a ne samo da radim po tuđim nacrtima.“ Tako je, nakon zanatske škole, otišao u Karlsrue na studije mašinstva.

Taj „dualni sistem“, gde je i sam „omirisao mašinsko ulje“, omogućio mu je da ume da iskombinuje teoriju i praksu, da sagleda kako će neka ideja da izgleda u radionici. Duboko je uveren da je to pretpostavka za kompleksno razmišljanje i stvaranje složenih proizvoda. Sada je već 25 godina u firmi, a tokom svoje karijere kreirao je bezbrojne ventilacione sisteme i poboljšao već postojeće.

Kad priča o tome, oseća se da to radi sa strašću: „U ovaj smo stavili još nekoliko senzora tako da on može da stvara istu količinu vazduha, bez obzira na vlagu i temperaturu. On se prilagođava okolini“, gotovo zaljubljeno nam opisuje svoj „pametni ventilator“.

Tomas Heli, „pravi nemački inženjer“, pokazuje novinarki DW Žang Danhong svoj „pametni ventilator“Foto: Hauke Hannig

A šta inače radi kad ne radi? Pa voli, kaže, da sluša hard rok. A bavi se streličarstvom. Da li treba da vam kažem da je svoj luk i strele napravio sam?

I dok se vozim nazad onih 350 kilometara, razmišljam o razlikama između nemačkih firmi i preduzeća iz moje domovine, Kine. Tamo osnivač portala Alibaba Džek Ma zastupa načelo „9-9-6“ – raditi od 9 do 9, šest dana u nedelji. Ralf Šturm međutim razmišlja da skrati radno vreme na šest sati dnevno, jer je to ionako najproduktivniji i najkreativniji deo radnog vremena. Tomas Heli je 25 godina u firmi i poznaje svaki detalj proizvodnje. U Kini se mladi ljudi u firmi prosečno zadržavaju samo godinu dana. Nemački inženjer razmišlja sve dok ne dođe do savršenog rešenja, Kinezi često počinju sa proizvodnjom a da ni sami ne znaju da li je baš dobro – računaju da će to da poprave „u hodu“.

I za kraj: može li Kina da sustigne Nemačku? Naravno, da može. To je ogromna zemlja sa mnogo bogatstava. Ali Nemačka će i dalje da ima svoje inženjere.

Nemačka izvozi sistem dualnog obrazovanja

02:59

This browser does not support the video element.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android