Saobraćajni špic u atinskom metrou. Bijan Mortazavi šali se sa svojim prijateljima. Oni porede koliko su im porasle brade dok su kampovali na grčkoj granici. „Šta da vam kažem, bili smo u kampu dve nedelje. Otićiću kod berberina kad stignemo u Nemačku“, kaže Mortazavi.

On i njegovih pet prijatelja, koji su inače svi diplomirali pre nego što su napustili Iran, hodaju ka Olimpijskom stadionu u Atini. Tamo su se nekada održavale utakmice u hokeju na travi, a sada je tu u izbeglički kamp. Momci su prethodno zaglavili u Idomeniju, mestu blizu granice sa Makedonijom i poprištu nemira nakon što je odlučeno da se zatvore granice za izbeglice koje dolaze, recimo, iz Irana, Pakistana ili Maroka.

Od 18. novembra, prolazak kroz Makedoniju striktno se odobrava samo Sirijcima, Avganistancima i Iračanima. Oko 2.000 potražilaca azila iz drugih zemalja, ostalo je tako da čeka na grčko-makedonskoj granici. Kada su se uslovi pogoršali, 150 do 200 izbeglica prebačeno je u Atinu, saopštili su saradnici nevladinih organizacija koji operišu na terenu.

Preokret u celoj izbegličkoj krizi i kombinacija pravnih i fizičkih barijera prouzrokovali su pravu poplavu izbeglica na granici, tako da je jedan broj njih vraćen u Atinu. Glavni grad Grčke tako sada prima izbeglice iz dva smera: iz Turske i sa svojih severnih granica. To zabrinjava jedan broj humanitarnih radnika u Atini.

Frustrirani i ljuti

„Izbeglički kamp je pun. Nakon ovih momaka koji su došli, mesta više nema“, kaže Kristof, volonter na Olimpijskom hokejaškom stadionu pretvorenom u izbegličko naselje. Kristof odvodi Mortazavijevu grupu u tzv. zonu u kojoj su smešteni Iranci i pokazujem im ćebad na kojima će da spavaju.

Stadion za hokej na travi jedan je od nekoliko punktova za smeštaj izbeglica koje se transportuju autobusima UN iz pograničnog mesta Idomeni. Trenutno je tu oko 400 ljudi, kaže Marios Karagijanakis, koordinator u izbegličkom kampu i službenik grčkog Servisa za prihvatanje i registraciju izbeglica. Neoženjeni muškarci iz zemalja Magreba i iz Irana su u većini. Mnogi od njih su frustrirani i ljuti.

Razbijeni prozori na objektu podsećaju na nedavne tenzije i izlive gneva. Karagijanakis, zakrvavljenih plavih očiju, odgovara na telefonske pozive i ne gasi cigaretu dok razgovara s prevodiocem o tinejdžeru koji iskašljava krv. On je peta osoba u nekoliko proteklih nekoliko dana koja pokazuje simptome tuberkuloze. „Ali to je ništa u odnosu na Samos od pre dvije godine. Sada postoji sistem po kome moraju da ih prime u bolnicu i svi koji su uključeni u taj posao stiču iz dana u dan sve više iskustva. A svaki dan je različit.“

Stadion za tekvando

Nešto severnije, duž obale, nalazi se drugi izbeglički kamp. Otvoren je proteklog meseca. Izbeglice su tu smeštene na stadionu na kojem su se održavale takmičenja u tekvandou. Menadžer izbegličkog kampa Kucijanas Panos kaže da je maksimalan kapacitet objekta 1.700 ljudi, ali on bi želeo da zadrži do 1.000 izbeglica iz bezbednosnih razloga. U subotu je u tom kampu bilo 450 ljudi. Kucijanas kaže da ljudi spavaju na krevetima i da su im dobrovoljni pomagači i Grčka mornarica obezbedili tri obroka dnevno.

„Ljude moramo da tretiramo kao ljude, onda je lakše svim tim upravljati“, kaže Kucijanas da bi nešto kasnije izrazio sumnju u dugoročnije zadržavanje izbeglica na stadionu. „Mislim da ovaj objekat nije odgovarajući“. Medijima je zabranjen ulazak na stadion, ali jedna nezvanična anketa pokazala je da, od 20 ljudi, samo jedan spava na madracu, a svi ostali ćebadima na podu.

„Bolestan sam. Ne mogu da spavam, ne mogu da sedim, stalno sam na nogama“, kaže Ahmed Abdu Mohamed, izbeglica iz Somalije. „Boli me po celom telu“.

Najbolji izbeglički kamp u Grčkoj

Kamioni puni starog gvožđa tutnje prašnjavim putevima po industrijskoj zoni u kojoj se nalazi izbeglički centar Eleonas. U njemu može da se smesti do 750 izbeglica. U centru je uredno poređano sto kontejnera-kućica. Svaki ima kupatilo i tuš-kabinu. Zaposleni u centru kažu da je to „najbolji izbeglički smeštaj u Grčkoj“.

Protekle subote u naselju Eleonas bilo je 437 potražilaca azila, kaže menadžer Mahmud Abdelrasail i navodi da postoje planovi da se naselje proširi, ali ne može da pruži više detalja. „Nadam se da će to biti pre nego što se centar prepuni pa da 300 ljudi mora da spava napolju, jer nemaju gde drugo da odu. Ako sada dođe više ljudi, moći ćemo da ih smestimo.“ Otkako je naselje otvoreno, kroz njega je prošlo 9.725 ljudi.

„Težak život u Evropi“

Onaj ko sebi može da priušti da izbegne izbeglički kamp, odlazi u hotel. Kao alternativa, postoji nekoliko objekata u Atini i Solunu. Njih su bez dozvole naseljavali anarhisti, i oni takođe mogu da posluže kao prenoćište ili sklonište za potražioce azila. Ipak, nisu svi spremni da gube vreme u Grčkoj. „Vraćam se u Iran“, kaže Bijan Mortazavi nakon dve neprospavane noći na stadionu za hokej na travi u Atini.

Vikend je i u ranu zoru on sa svojim prijateljima sedi na atinskom trgu Viktorija. Zajedno sa pijancima i prosjacima razmatra svoje izglede za život u Evropi. „Život ovde u Evropi je težak. Plaža se voda, plaća se spavanje. Za sve ti je potreban novac, a posla u Grčkoj nema.“

Mortazavi kaže da je razgovarao i sa krijumčarima koji su mu ponudili da ga za 1.000 evra prebace u Nemačku. Neki ljudi na trgu prodaju lažne sirijske pasoše za 150 evra po komadu. Mortazavi kaže da će njegovi prijatelji okušati sreću i nastaviti put ka severu Evrope. Ali on neće. „To neće uspeti, uhvatiće nas i vratiti. Vraćam se u Iran.“