Evropa je ranjiva. To je ključna lekcija nakon ruskog napada na Ukrajinu. I Evropa reaguje – posebno novcem.

Nemačka vlada je tako osnovala poseban fond od sto milijardi evra kako bi popunila najveće nedostatke u Bundesveru. Takođe, Nemačka želi da ubuduće troši dva odsto svog nacionalnog proizvoda na vojsku, baš kao što su zemlje-članice NATO još 2014. formulisale kao cilj.

-pročitajte još: Bundesver u Litvaniji: 4.000 vojnika u cilju odvraćanja

Međutim, 2022. samo četiri evropska saveznika u NATO postigla su taj cilj od dva procenta. Kao odgovor na rat u Ukrajini, 20 država Evropske unije obećalo je da će značajno povećati svoje vojne budžete, ali u novom Evropskom odbrambenom izveštaju Minhenske bezbednosne konferencije se upozorava: dodatna sredstva su enormno važna. Pritom je važno da se novac potroši što je moguće efikasnije.

Tri pouke iz ukrajinskog rata

U svom izveštaju, Minhenska bezbednosna konferencija (MSC) najpre je pažljivo analizirala to kako se vodi rat u Ukrajini. Autori izveštaja iz toga su izvukli tri glavne pouke, kaže za DW Leonard Šute, koji je ključno doprineo izveštaju:

„Prva je da takozvana ’stara vojna sredstva’, dakle tenkovi, artiljerija, protivvazdušna odbrana, i dalje igraju veliku ulogu.“

Druga lekcija je samo na prvi pogled u suprotnosti sa prvom, jer je reč o „novoj vojnoj opremi“: „Vidimo da u Ukrajini istovremeno ogromnu ulogu igraju veoma jeftini dronovi i dronovi-samoubice.

-pročitajte jop: NATO-manevri: da li su budućnost dronovi ili avioni?

Kao treću lekciju, autori naglašavaju da je „komunikacija zasnovana na satelitu izuzetno važna: s jedne strane, za kontrolu dronova, ali i za obezbeđivanje komunikacije između različitih jedinica“, objašnjava Šute.

Ukrajinska vojska, na primer, uveliko koristi mrežu satelita „Starlink“ Ilona Maska. Šute kaže da EU želi srednjoročno da postane nezavisna od privatnih kompanija. „Postoji inicijativa u EU da se lansira do 170 satelita u nisku orbitu Zemlje.“

Rascepkana industrija oružja

Ukoliko to uspe, to bi bio redak primer uspešne saradnje unutar Evropske unije. Jer, naročito kada je u pitanju naoružanje, saradnja je teška. Na kraju krajeva, EU nema evropsku vojsku: svaka od 27 država-članica ima svoju nacionalnu armiju. A samo desetak zemalja EU ima svoju industriju naoružanja.

-pročitajte još: „Rat u Ukrajini se odlučuje municijom“

Posledica je rascepkanost te industrije, žali se političar nemačke vladajuće SPD Hans-Peter Bartels. „To je jedna od glavnih prepreka. Imamo previše kompanija u Evropi koje su u lošim vremenima preživele tako što su im svojim narudžbama pomagale države. A sada pogotovu, kada se za oružje daje mnogo novca, naravno da smatraju da nema potrebe za spajanjem. To, međutim, čini celu stvar tehnički izuzetno nepreglednom. I skupom.“

Bartels zna o čemu priča. Pet godina je bio poverenik Bundestaga za vojsku. U intervjuu za DW kaže: „Potrebne su nam prave evropske kompanije. Kao Erbas u civilnom sektoru, koji je evropska kompanija i pravi velike avione za svetsko tržište. Na isti način bi nam bile potrebne najviše dve ili tri evropske kompanije, barem za složene, velike sisteme naoružanja, koji mogu da se takmiče na najvišem nivou.“

Saradnja? Da, ne, malo…

Mnogi u svojim govorima pozivaju na evropsku saradnju. Olaf Šolc je, na primer, u svom govoru od 22. juna zahtevao: „Naši odbrambeni napori u Evropi moraju se udružiti. Odbrambenoj industriji u Evropi moramo dati dugoročne izglede i ubrzati proizvodnju“, naglasio je nemački kancelar.

U praksi, međutim, dobre namere se brzo sudaraju s nacionalnom sebičnošću. Ekspert za bezbednost Minhenske konferencije Šute, prenosi: „Tokom istraživanja za izveštaj gledali smo da li postoje pozitivni primeri zajedničke saradnje u naoružanju iz kojih bi se moglo naučiti. Ima ih veoma, veoma malo.“

Prema autoru izveštaja Šuteu, izražena rascepkanost ne samo da dovodi do nepotrebnih dodatnih troškova, već i do velikih troškova za vojsku: „To vidimo po običnim stvarima, poput municije za artiljeriju. Municija koja se kupuje u Nemačkoj ne odgovara artiljeriji drugih zemalja, jer imaju drugačije standarde. To je apsurdno.“

Ali, čak i tamo gde saradnje navodno ima, često ima i razdora. Na primer, u nemačko-francusko-španskom projektu FCAS. Stručnjak za odbranu Bartels žali se da je taj zajednički projekat razvoja budućeg vazdušnog borbenog sistema postao poprište beskrajnog spora oko patentnih prava, podele posla i nadležnosti.

„Moramo da pobegnemo od toga. Takvi projekti bi trebalo da budu u rukama jedne zaista evropske kompanije koja bi preuzela ukupnu odgovornost“, kaže predsednik Nemačkog društva za bezbednosnu politiku (GSP).

Postoje i veliki problemi s francusko-nemačkim planom da zajedno naprave najsavremeniji borbeni tenk, poznat pod skraćenicom MGCS (Main Ground Combat Sistem). Projekat se, naime, odlaže, a nemačka industrija naoružanja već proizvodi alternative.

Kad, ako ne sad?

Rat u Ukrajini konačno je doveo do toga da svi shvate koliko je važno što pre, što bolje i pre svega što efikasnije sarađivati. Leonard Šute to zaista vidi kao priliku: „Ako sada ne promenimo saradnju, a kada ćemo?“

On već primećuje prve promene. „Prvi put u svojoj istoriji, Evropska unija, kao odgovor na rat, počinje da daje finansijske podsticaje za zajedničke nabavke. Toga ranije nije bilo.“

Izveštaj o evropskoj odbrani bavi se još jednim problemom: poslednjih decenija su nedostaci u nabavci oružja postali toliko veliki da mnoge zemlje velike narudžbine za oružje sada dodeljuju drugim zemljama u Evropi – zato što je neophodno naoružanje tamo brzo dostupno.

Ali, to slabi industriju naoružanja EU i stvara dugoročne zavisnosti. Dilema je sledeća: brzina ili suverenitet Unije?

Ministar odbrane Nemačke Boris Pistorijus odlučio se za brzinu. Prema dekretu nemačkog Ministarstva odbrane od kraja aprila, „od ovog trenutka faktor vremena ima najveći prioritet i odlučujući je kao suštinski faktor u svim tekućim i novim projektima naoružanja Bundesvera.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.