Noć uoči snimanja scene sa monologom koji je trebalo da izgovori Roj, dok umire na kiši, na krovu solitera, Rutger Hauer, holandski glumac, u kultnom filmu Istrebljivač (Blade Runner), dopisao je odlučujuću rečenicu: All those moments will be lost in time, like tears in rain... Time to die. (Svi ti trenuci će biti izgubljeni u vremenu, kao suze u kiši…Vreme da se umre). Kažu da je režiser Ridli Skot bio iznenađen, a da je cela snimateljska i glumačka ekipa počela da aplaudira, poneko je obrisao i sopstvenu, pravu suzu.

Znao sam još tih osamdesetih, u polumraku sarajevskog bioskopa, da je ovaj monolog zapravo melanholično uputstvo za život upućeno svima koji umeju da osete kako je to i njihova priča. „Video sam stvari, u koje vi ljudi ne bi poverovali… Zapaljene svemirske brodove na plećima Oriona… Gledao sam C-zrake kako blistaju u tami kod kapije Tanhojzer". Roj mi je poručio – pre nego što se tvoj život izgubi kao suze u kiši, moraš da vidiš mesta, na kojima ćeš da pomisliš – da nisam ovde i da ne gledam sopstvenim očima, ne bih verovao.

Jedan od junaka filmske fikcije, naučnofantastično biće zaglavljeno u estetici između filma noar i sajberpanka, savetovalo mi je da postanem Putnik. Jednom je Albert Ajnštajn zabeležio da postoje samo dva načina posmatranja sveta: „Ili veruješ da ništa na svetu nije čudo, ili da ne postoji ništa osim čuda." Film koji sam upio svim svojim mladim bićem, na vreme mi je pokazao da spadam u ovu drugu vrstu, da verujem da valja otkriti čudesan svet.

Uvek sam imao svest o tome da su mnogi drugi pre mene bili na svim mestima kojima stremim. Kada me omađija vibrantnost nekog mesta, pokušavam da kroz buku današnjice razaberem tanušni glas bivših putnika. Tu gde su bili, uvek imaju nešto da mi poruče. Nekada umem da ih čujem. Nekada je buka sveta jača.

Oni koji su utabali staze

Jedan od prvih u istoriji koji je zaveštao svoje ime kao putnik, a piše o viđenom jeste Skilak. Ušće Inda u Arabijski zaliv, možda čak ušće Ganga u Bengalski zaliv je bila početna tačka njegovog putopisa. Kako je on kao Grk dospeo tamo, samo se nagađa. Jedni vele da je bio navigator, drugi ga vide kao kapetana broda koji po nalogu persijskog cara Darija Velikog mapira buduće vojne pohode. Od te tačke Skilak se kreće oko Arabijskog poluostrva, i dalje, Crvenim morem sve do Sueca. To je sažeo u knjigu priobalne plovidbe koja se na grčkom zvala periplus, od čega su ostali jezici docnije napravili periplo ili peripl. Nije baš pouzdano, ali se pretpostavlja da je on svoje zapise sačinio pre carskog pohoda na Skite 514. pre Hrista. Postoji i zapisi o Sredozemlju koji se pripisuju njemu, ali je autor neko drugi, nama nepoznat. Taj drugi je zapravo kompilator, prozvan Pseudo-Skilak, jer su beleške pod nazivom „Opis obale mora naseljenih područja Evrope, Azije i Afrike“ nastale skoro dva veka posle Skilaka.

Pitija iz Marselja je na svojim putovanjima u 4. veku pre naše ere izgleda obišao i britanska ostrva i neznana odredišta u Skandinaviji u kojima „sunce nikada ne izlazi".

Stari Grci su, dakle, putovali i na istok i na zapad i na sever u doba kada je to bilo mučno i često opasno po život – i pisali o tome. Herodot je takođe zabeležio svoja putovanja.

Kako pije Rus pre 1.100 godina?

Začudo, među starorimskim hroničarima nemamo izrazite putopisce. Ali se Jevreji i Arapi uredno javljaju sa svojih putovanja. Da nije bilo diplomatske misije Ahmeda Ibn Faldana u 9. veku – Abisinski kalifat ga šalje kod Prabugara na Volgu – ne bismo znali kako je živopisna i jeziva bila ritualna sahrana u narodu koje je on nazivao Rus. „Sloveni su najpre nad odrom pokojnika stavljali neki krov, koji je nad njim stojao sve dotle dok se ne sašije odelo za pokojnika. Pokojnika stavljaju u čamac; ako je bogat, imanje mu podele na tri dela: jedan deo pripada familiji, drugim kupe mrtvačko odelo za pokojnika, a trećim delom nabave piće za ovu svečanost. U ovim zgodama oni se opijaju do besvesti, a poneki na ovim svečanostima od pića i umru." Izgleda da je izreka „pije ko Rus“ starija nego što mislimo. Diplomata i putopisac nije imao lepo mišljenje o Varjazima, kako su Sloveni, a docnije i ostali zvali vikinška ratničko-trgovačka bratstva. Opisao je orgijanje te muške bande sa mladim slovenskim robinjama. Opisao je i harem hazarskog vladara i još mnoga tadašnja čudesa.

Jevrejski intelekt nam je ostavio poklon u putopisnom delu Benjamina iz Tutere – to je baskijski naziv za grad Tudelu u tadašnjoj Kraljevini Navara. On je u 12. veku dospeo Orijentom sve do Basre, ostao živ, uspeo da se vrati i sve zapiše.

Od Venecije do Pekinga

Pisali su o tome šta su videli ili im se učinilo i krstaši i hodočasnici u Jerusalim i Meku i papini izaslanici Džingis Kanu. Uvek su neka vera, neki novac ili neki mač prtili stazu putnicima. Nekad i sve to odjednom.

Marko Polo diktira svoje priče o dalekoistočnim putovanjima Rustičelu da Pizi. Da nije bilo rata Đenove i Mletaka i zatvora kojeg je dopao, ne bi postojala knjiga Il Milione, ne bismo njegovim očima videli Put svile.

Mada je Marko Polo deo zajedničkog evropskog nasleđa, trebalo bi da se setimo i Marokanca Ibn Batuta. On je za tri decenije prevalio 117.000 kilometara, duž celog islamskog sveta, Kine i Indije. Više puta su mu brodovi tonuli u olujama, pljačkan je, ali i postavljan na važne položaje u više zemalja, prolazio kroz gradove koje je uništila kuga, video je više nego svi njegovi sunarodnici zajedno. Kada se vratio u zavičaj, marokanski sultan ga je nagovorio da svoja putovanja izdiktira učenom pisaru Ibn Juzaiju iz andaluzijske Granade. Rukopis je imao kitnjast naslov: Dar onima koji maštaju o čudesima gradova i divotama putovanja. „Rihla“, što na arapskom znači „putovanja“ ostao je uobičajeni naziv za ovu knjigu, Svetski putnik Ibn Batuta zaveštao nam je lepu misao: „Putovanje – najpre te ostavi bez reči, a onda te pretvori u pripovedača“.

Na kraju, u Maroku, stigla ga je kuga. Uveren sam da se to desilo jer je prestao da se kreće.

Kolonije, imperije, zločini, marketing

Otkriće Amerike, mukotrpan nastanak novog i strašan nestanak starosedelačkog sveta nama se ukazuje najpre kroz oči hrišćanskih misionara sa pisaljkom. Oči misioniranih nisu ostavile dublji trag u toj književnosti. I ona je na neki način bila putopisna.

Kolonizovani narodi nisu imali glas, bili su predmet posmatranja, ponekad nadmenog nerazumevanja, čak dobronamernog divljenja, ali bi u suštini ostajali zamrznuti, nikada živi subjektivitet. U postkolonijalnom diskursu ćurak je okrenut naopako, predrasude su isterane iz pećine podsvesti i pokazane njihovim začuđenim vlasnicima. Ali oni koji su svoja osvajanja opravdavali potrebom da se tamo uspostave ovdašnji civilizacioni standardi, nisu mogli da prepoznaju u sopstvenom načinu razmišljanja ništa osim dobre namere. Kada su kolonijalna carstva propala, ta se dobra namera povukla u uvređenost zbog nezahvalnog divljaštva probuđenih naroda. Pa se onda opet skorila na dnu podsvesti bivših imperija kao kulturrasizam. Sve se to prelilo u digitalni bućkuriš ovog milenijuma.

Nismo rešili ni jedan suštinski problem prošlog veka, ali komuniciramo i putujemo lakše nego ikad. Sve pretvaramo u folklor o sebi samima, ne bi li skrenuli pažnju turistima da je ovde bolja žurka nego kod komšije. U vreme sna o emancipaciji, borili smo se da opovrgnemo predrasude o sebi i svojoj istoriji. Sada ih pojačavamo do karikature, pakujemo u prigodnu ambalažu sa engleskim natpisima, sada se ponašamo kao budale kada neko usput kaže da je lukrativno biti budala. I tako postajemo budale.

To je osnovni problem na putovanjima – kako prepoznati autentičnost, kako je razlikovati od inscenirane žvake za naivne turiste? Lice sveta, napaćeno i lepo, puno ožiljaka i harizme, polako nestaje iza marketinškog premaza. Etno-inscenirana i anestezirana mesta koja kriju svoje ožiljke nisu savršena nego licemerna.

Vesele predrasude

Francuski filozof iz doba prosvetiteljstva Monteskje je jednom obišao komšijsku Nemačku. Nemci su ostavili dobar utisak na njega – najpre su rezervisani, ali su onda zaista dobri. Ipak, Francuz je to opisao na svoj način, uporedivši Nemce i slonove: „Na prvi pogled izgledaju grubo i divlje. Ali čim ih pomiluješ i malo im laskaš, postaju blagi. Onda još samo da staviš ruku na surlu i oni rado puštaju čoveka da im se popne na leđa". Ovo jeste smešno, ali je na neki način i podlo.

Mark Tven je u svom nemačkom putopisu bio užasnut nemačkim jezikom i oduševljen Hajdelbergom.

Gete je putovao Italijom da pronađe sliku antičkog sklada, Hajneu je bilo već dovoljno četvoronedeljno putovanje po pobrđima nemačkog Harca da napiše svoju najbolju putopisnu knjigu. Elijas Kaneti je čuo glasove u Marakešu, Hajnrih Bel vodio dnevnik u Irskoj. Andre Žid je svojim zapisima iz Sovjetskog Saveza izazvao krizu identiteta intelektualne levice na zapadu evropskog kontinenta. 

Namerno se u ovom zapisu o putopisanju držim podalje od slavnih putopisaca koji su – poput Evlije Čelebije – pisali o nama. Ili od onoga što su nam u amanet ostavili naši i strani putopisci obilazeći „region". Neću da posle moram da isterujem slonove iz teksta.  Ali morao sam da načinim jedan izuzetak.

Zuko Džumhur

Džumhurov tekst „Putovanje po besmislu“ iz knjige „Nekrolog jednoj čaršiji“ pokazuje mi da putovanja mogu da budu i čekić za razbijanje dragocenih iluzija. Zuko najpre opisuje kako je kao dete gledao u ogledalu jedne sarajevske berbernice sliku oaze.

„Oči su mi dugo bile pune boja sa litografisane šarene laže. U sredini je bio bunar. Na slici su bile tri ili četiri palme. Šeik je sedeo na mekim dušecima. Šeik je bio lep kao Ramon Novaro. Okolo je cvetalo mirisno cveće. Pored bunara poigravao je beli arapski konj. Njegove uzde bile su zlatne. Jedna neodevena žena udarala je u daire. Ostale neodevene žene jele su urme. Jedna neodevena žena bila je plava i sedela je nepristojno. Na slici je bila noć. Mesec je bio žut kao kifla.

Posle mnogo godina nestalo je jedne šarene iluzije sa litografije u ogledalu sarajevske berbernice.

Oaza je groblje benzinske buradi.

Sivo, prašnjavo lišće neke pustinjske travuljine pokriva kameni otvor bunara. Šeika nije bilo. Nije bilo ni neodevenih žena. Čovek nigde tako intenzivno ne misli na neodevenu ženu kao u pustinji. Nije bilo ni belog arapskog konja sa zlatnim uzdama. Bile su samo tri ili četiri palme. Očerupane i ružne, štrčale su u svodu kao ogromne nagorele metle kojima se čisti pakao. Jedan arabljanski vojnik vršio je nuždu iza olupine nekog napuštenog automobila.

Meseca nije bilo."

Zuko je u pravoj pustinji izgubio svoju oazu iz sarajevskog detinjstva. Pitam se, da li bismo bili spremni da podnesemo ovoliko istine koju bi neki putnik napisao o nama i našim svakodnevnim pustinjama? To me dovodi do pitanja koliko je stvarna putopisna proza.

Na neki način, zemlje iz putopisa, makar bile potpuno stvarne, operacijom prenošenja u tekst postaju fiktivne. Ne na način Žila Verna i Karla Maja. Nego više onako kao Handkeova Srbija. Ništa što u Handkeovom putopisu zaista piše nije neko ogrešenje o fakte. Ali intenciona polemika sa zapadnim narativom – kojem takođe nisu dovoljni fakti već odveć često operiše sa pojednostavljenjima, ponavljanjem floskula iz devedesetih i nepoznavanjem detalja – kao i štošta neizrečenog o samoj zemlji, tu prozu pretvaraju u fantazmagoriju. Srbi je uglavnom nisu čitali. Ali im je dovoljno da njeno postojanje nervira ponekog na Zapadu. Već to je dokaz da je putopisac – ako ne baš Rus, onda makar austrijski Srbin.

Putnik i putevi

Poslušao sam Roja. Celi život putujem. Najpre, od ranog detinjstva, lavirintima knjiga. Čitajući, dospeo sam na toliko mesta, u toliko epoha, da sam uoči prvog ozbiljnog putovanja zapravo već bio iskusan putnik. Odisej od hartije. Kada sam se dokopao prilike da stvarno putujem, nije bilo stajanja.

Video sam stvari, da ne poveruješ. Kapljicu kiše kako dugo okleva dok se ne otkine sa vrha nosa bronzanog hamala u Istanbulu. A u kapljici kao u staklenoj kugli uhvaćen prvi zrak sunca posle kiše i celi Carigrad. Gledao sam derviše koji poput zvrka svrdlaju prolaz do nebesa. Osunčan Težo se tromo valja prema Atlantiku, a u gradskom sokaku na grebenu starac uštimava gitaru za fado. U Palermu blista ulični kamen, uglačan tabanima pokolenja. Blista i u Splitu. Jedan Rom pred prodavnicom tekstila u Kelnu svira u balkanskom ključu božićne pesme na harmonici. Puši se pečena bundeva kod Sulejmanije. I roštiljska riba na izmirskoj pijaci. Puše se i nirnberške kobasice nadomak Direrove kuće u Nirnbergu. Jedno groblje u Solunu sa čempresima iz Hilandara. I groblje u Berlinu sa kamenom na kojem piše Hajner Miler. Blagajska tekija ispod kamenog zida, iznad čudesno zelene vode. Penušanje piva u nekadašnjem praškom manastiru. Penušanje anasona u flašici uza na Zakintosu. Cvetnim mirisima me zavodi rizling u blistavoj vinskoj čaši, za stočićem na obali reke u Triru.

Kritska crvena zemlja. Banatska crnica kod Vršca. I bačka crnica oko Sombora. Kao tobogan se spušta jedna livada da bi se izvila prema Komovima. 

Čini mi se da to zapisujem kako svi ovi trenuci ne bi nestali u vremenu kao suze na kiši. Putovanje je najbolji narkotik. „Iskustvo da smo sposobni za čisti entuzijazam, to je pravi dobitak na putovanju“, zapisao je Gete. Da, susret sa novim krajolikom, ulicom, vodom donosi retku vrstu radosti. Od nje najpre zanemimo. Pa nas pretvori u pripovedača. Moj omiljeni pisac fantastike Rej Bredberi zabeležio je: „Putuj napolje, u svet. On je fantastičniji od svakog sna."