U kasabi je Dom kulture imao salu sa drvenim sedištima. U njoj su se jednom nedeljno prikazivali filmovi. Zvuk projektora i snop svetla usmeren ka platnu u meni su izazivali posebnu vrstu uzbuđenja. Pokretne slike su me uvlačile u svet koji je bio daleko uzbudljiviji od onog koji je imala da ponudi bosanska varošica s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih.

U salu se ulazilo kroz bistro Doma kulture. Ponekad su dokoni likovi već igrali tombolu i cevčili pivo, dok nam je brko na ulazu cepao karte. Naši junaci su bili Brus Li, Bad Spenser i Terns Hil – mnogo kasnije smo saznali da su im prava imena bila Karlo Pedersoli i Mario Điroti.

Jednom nas je učiteljica pozvala u školsko dvorište i svi smo se uputili ka Domu kulture. Rekli su nam da ćemo gledati važan film. Možda mi je bilo devet ili deset godina. Zbili smo se na drvenim sedištima u mraku, nemirna derišta koja su bez prestanka brbljala, zadirkujući jedni druge i smejući se glasno.

Državotvorni mit

Bioskopski projektor je počeo da zuji. Na platnu se ukazaše neke linije poput izlomljenih dlaka. Potom su se uz svečanu marševsku muziku na platnu pojavile rečenice ispisane crvenim slovima:

„Na Neretvi, u okupiranoj Evropi vodili smo jednu od najslavnijih i najhumanijih bitaka – bitku za ranjenike. Tu se rješavala sudbina revolucije. Tu je pobijedilo bratstvo i jedinstvo naših naroda“.

U potpisu – Tito.

Prvi kadar je takođe objašnjen titlom: „Početkom 1943. u slobodnoj partizanskoj republici“. Kroz narodnu masu koračali su vojnici. Ženski glas je uzviknuo: „Živjela naša narodna vojska“. Stotine grla su uzvratile: „Živjela“. Naravno, klicalo se i Titu.

Onda se pojavio još jedan od junaka našeg detinjstva – Ljubiša Samardžić.

Već posle prvog minuta na platnu iskrsavaju i kontrahenti – oficiri Vermahta. Nemački general Loring izdaje naređenje – uništiti partizane, bez zarobljenika.

Tek tada dolazi najavna špica: Bitka na Neretvi.

Pored domaćih glumaca kojima smo već dobro znali imena – Milena Dravić, Boris Dvornik, Fabijan Šovagović, Pavle Vujisić, Bata Živojinović, Faruk Begoli – u glavnim ulogama su bile međunarodne zvezde Orson Vels, Jul Briner, Franko Nero, Sergej Bondarčuk, Entoni Doson. Nemce su glumili pravi Nemci, na primer, Kurd Jirgens, Hardi Kriger. Međunarodno uspešni glumci naših korena našli su svoje mesto u filmu – Silva Košćina, italijanska glumica rođena u Zagrebu, ili francuski glumac Šarl Milo – zapravo Veljko Milojević.

I najzad – režija Veljko Bulajić.

Felinijev učenik

Veljko Bulajić je rođen 1928. u blizini Nikšića, ali već od treće godine živeo je u Sarajevu. Početkom rata porodica odlazi u Crnu Goru, tu bivaju internirani u italijanskim logorima. Posle kapitulacije Italije, sa 15 godina priključuje se partizanima, biva teško ranjen.

Posle rata srednju školu završava u Sarajevu, potom odlazi u Zagreb, gde otkriva film kao svoju stalnu fascinaciju. Režiju studira u Rimu, neko vreme je asistent slavnim filmskim režiserima kao što su Federiko Felini i Vitorio de Sika.

Italijanski neorealizam donosi u prtljagu pri povratku u zemlju. Posle niza kratkih filmova, sa prvim igranim filmom „Vlak bez voznog reda“, pričom o posleratnim kolonistima koji se iz Dalmatinske Zagore sele u Vojvodinu, osvaja pulsku Zlatnu arenu i nagradu publike u Kanu. Do kraja života snimiće još 15 filmova.

I sa naredna dva filma kao da se pretplatio na nagrade. Njegov prvi partizanski film „Kozara“ iz 1962. gledao sam na crno-belom ekranu našeg prvog televizora, negde drugom polovinom šezdesetih. Posle filma nisam mogao da spavam. Scena čoveka koji pod vrh metalnog koplja postavlja dlan, da nemački vojnik koji buši zemlju tražeći zemunice ne bi otkrio podzemno sklonište sve do danas pamtim uz jezu koja nagoveštava tuđ bol. Ili scena oslepelog nemačkog vojnika koji se sudara sa drvećem. Ili zbegovi u kojima su očajni ljudi.

Valja napomenuti da je Bulajić snimao i filmove o gradovima – onim koji su se ubrzano gradili u socijalističkoj industrijalizaciji kao Zenica (Uzavreli grad, 1961.) kao i o gradovima koji su potpuno razoreni (Skoplje ’63). Filmski kritičar Bogdan Tirnanić je napisao tekst pod indikativnim naslovom „Titov najbolji drug Veljko Bulajić“. Najboljem drugu je dokumentarni film „Titovi memoari“ doneo problem sa Josipom Brozom, kojem se, kažu, nije svidela ideja da Veljku Bulajiću prepusti konačan sud o sebi.

Neprikosnoveni državni umetnik velikog talenta ali i sa istančanim smislom za pretvaranje moći u budžetiranje filmova, naišao je na nevidljivu, ali oštru granicu.

Čija je „Bitka na Neretvi“?

Sudski spor koji se vodio o tome čiji je film „Bitka na Neretvi“ završen je 2014. presudom da taj partizanski ep pripada hrvatskoj kinematografiji. Zagreb se inače baš i ne otima za partizansko nasleđe, ali taj Bulajićev film je videlo preko četiri miliona Jugoslovena i još sto puta više ljudi u svetu. Pa se valjalo boriti za brend.

Iako je Jugoslavija kao država koja je finansirala ovaj filmski mit o samoj sebi nestala, činjenica je da je iza nje ostao film superlativa. Domaći izvori govore o budžetu od 4,5 miliona dolara, dok američki izvori navode čak 12 miliona dolara. Izračunali su da bi to danas bilo oko 70 miliona dolara.

Jedan od najslavnijih slikara 20. veka Pablo Pikaso je stvorio plakat za englesku verziju filma. Odbio je da uzme novac za to, zatražio je samo karton jugoslovenskih vina. Bulajić je lično izabrao 12 flaša vina i poslao ih Pikasu.

Za moju generaciju koja je studirala osamdesetih Bulajić nije bio referentan. „Crni talas“ jugoslovenskog filma, novotalasna muzika i disidentska književnost, imali su mnogo veću privlačnu snagu. Prema sopstvenom detinjstvu, u kojem smo u tamnim bioskopskim dvoranama navijali za „naše“ koji su se borili za slobodu i pravdu, kao i prema režimskom režiseru, zauzeli smo ironičnu distancu.

Fikcija i stvarno nasilje

Razlika između filma i istorije postaje jasna kada se poseti dva puta minirani most kod Jablanice i pročita podatak da se onaj istorijski most nalazio na drugom mestu, a ovaj, koji je građen pa rušen za potrebe filma, uopšte nije prikazan dok se ruši. Jer su kadrovi bili neupotrebljivi zbog prašine što se digla nakon detonacije. Mi smo u filmu gledali pad makete u češkom studiju.

Međutim, kada su na ulice gradova umiruće Jugoslavije izašli momci kostimirani kao statisti raznih vojnih formacija iz nekog Bulajićevog filma shvatili smo da prošlost zapravo nikada nije prošla. Da je ne možeš konačno obuhvatiti čak ni takvim filmovima. To je bilo neprijatno saznanje. Šljam koji kao da je pobegao sa snimanja Bulajićevog filma počeo je pucati bojevom municijom. Kostimograf „Neretve“ Vladimir Tadej proizveo je nehotično – u docnijoj konkurenciji sa nizom američkih Rambo-filmova – predložak za izgled skoro svake paravojske devedesetih. Tako je ispalo da su ti ratnici bili vizuelni proizvod onoga protiv čega su se borili.

Kako god, dugovečni Veljko Bulajić je sve to nadživeo. Dospeo je čak i da podrži Mila Đukanovića u njegovoj predsedničkoj kampanji, na prošlogodišnjim izborima koje je Milo ubedljivo izgubio. Kratkovidost je privilegija dugovečnosti.

U vremenu kada su Jugoslavija i Tito svima za sve krivi, Bulajićevi partizanski filmovi svedoče o tome da je postojalo vreme kada su mrtvi partizani bili poprilično uspešno pretvoreni u živi državni kinematografski mit.