Ljudi su najveći gubitak kada govorimo o emigraciji, ističe u razgovoru za DW profesor dr Vladimir Grečić, dugogodišnji naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu i ekspert Ujedinjenih nacija za migracije. Radi se pre svega o talentima, umnim ljudima. Talenti su, bez sumnje, nosioci inovacija. Inovatori imaju ideje koje stvaraju nove proizvode, nova tržišta, višu vrednost akcija na berzama, i otvaraju hiljade radnih mesta. Stoga je i najvažnije pitanje za kreatore i nosioce politika da se identifikuju i neguju uslovi koji doprinose zadržavanju talenata u zemlji i privlačenju umnih ljudi iz inostranstva, pre svega iz sopstvene dijaspore, kaže profesor Grečić.

DW: Vi se dugo godina bavite fenomenom takozvanog odliva mozgova, koji se često upoređuje sa belom kugom. Odakle takvo poređenje?

Vladimir Grečić: Za emigracije iz manje razvijenih i zemalja u razvoju, izražava se najčešće zabrinutost zbog gubitka visoko kvalifikovanih i stručnih radnika - tu govorimo o takozvanom „odlivu mozgova“- koji zapravo ometa razvoj privrede i društva. Doduše, neke zemlje u razvoju vide emigraciju kao strategiju za podsticanje razvoja, ne samo od deviznih doznaka ili smanjenja pritisaka na tržište rada, već i pokazateljima da njihove dijaspore mogu doprineti razvoju kroz finansijska ulaganja u matičnim državama, kao i kroz transfer znanja i veština. Srbiji nije pošlo za rukom da koristi nešto više od samih deviznih doznaka. Sve je ostalo samo na tome, a iseljavanje talenata iz Srbije je sve veće. To će imati dalekosežne negativne implikacije, jer su Srbiji potrebni visokostručni kadrovi. Kao ilustraciju kakav to problem stvara mogu da navedem činjenicu da strane kompanije, kada procenjuju buduće efekte prilikom ulaganja kapitala i investicija, traže najbolje stručnjake. A te kompanije se u Srbiji često žale da ne mogu da nađu na tržištu rada potrebne kadrove.

Nemačka je sigurno jedna od najatraktivnijih zemalja za našu emigraciju, pored nje gde još ljudi odlaze?

Što se tiče emigracije iz Srbije, najviše mladih ljudi odlazi u Nemačku i Austriju – to pokazuje i najnovija publikacija OECD-a. Mislim da je tu važno skrenuti pažnju na starosnu strukturu državljana Srbije u Nemačkoj. Od 230.427 koliko ih je registrovano 2015. godine, 30,7 odsto bilo je do 20 godina starosti i 16,7 odsto od 25 do 35 godina starosti. Dakle, gotovo polovina registrovanih bilo je sa 35 i manje godina života. I sledeća dobna grupa je brojna, a to su naši državljani u Nemačkoj od 35 do 45 godina starosti (18,2%). Otuda, može se zaključiti da ih je preko 65 odsto do 45 godina starosti, a njih bi demografi uvrstili u reproduktivnu grupaciju stanovnika. Kada ukrstimo sve te podatke dolazimo do zaključka da Srbija u Nemačkoj ima mlađe stanovništvo nego što je to prosek u samoj Srbiji.

Šta nam govore neki najnoviji podaci, koliko ljudi godišnje odlazi iz Srbije, ili koliko ih je otišlo u određenom vremenskom periodu?

Pregled međunarodnih migracija pokazuje da je emigracija iz Srbije poprimila galopirajući rast. Naime, prosečan godišnji broj emigranata iz Srbije samo u države članice OECD, u periodu 2005-2014. godine iznosio je 31.000 godišnje. U 2014. emigriralo je 57.000 osoba, da bi 2015. taj broj  dostigao rekordnih 60.000. Time je Srbija, na rang listi 50 zemalja u svetu sa najbrojnijom emigracijom, zauzela 31 mesto. Ukupan broj iseljenika iz Srbije je nekih 600.000. Ako se osvrnemo na njihovu obrazovnu strukturu, broj iseljenika rođenih u Srbiji sa visokim obrazovanjem iznosio je 90.000. Prema poslednjim podacima ima negde i oko 10.000 studenata iz Srbije koji studiraju u inostranstvu. Oni su takođe u najvećoj meri potencijalni iseljenici budući da za vreme studija nauče dobro jezik i prilagođavaju se zahtevima tržišta rada zemlje u kojoj studiraju.

Neke računice pokazuju da školovanje intelektualca košta 300.000 evra. Iseljavanjem, recimo, 30.000 visoko obrazovanih stručnjaka, Americi i Evropi je Srbija praktično poklonila bar 9 milijardi evra.

Emigracijom Srbija gubi ono što je investirala u školovanje, obrazovanje i obučavanje ljudi koji postižu vrhunske rezultate, ali isto tako gubi i to što se investicioni kapital u obrazovanje i obučavanje ne vraća matičnoj državi.

Šta je rešenje da se taj proces smanji i koliko država čini da se to smanji?

Emigracija se može posmatrati kao barometar uspeha ili neuspeha nacionalne strategije privrednog razvoja. Masovni odlazak mladih, osobito talenata, predstavlja znak da država ne poseduje odgovarajuću strategiju razvoja sopstvene privrede i društva. A čak i da je poseduje takva strategija se očito ne primenjuje. Jer, odlazak mlade visokoobrazovane i visokostručne radne snage smanjuje sposobnost zemlje da se razvija. U slučaju Srbije, na kraći rok se ne očekuje bitno smanjenje emigracionih sklonosti i de facto emigracije. U stanovništvu Srbije, pa i kod zakonodavne i izvršne vlasti, vlada percepcija veoma ozbiljnog pesimizma u pogledu kapaciteta naše države da zadrži obrazovane kadrove. O tome svedoči i najnoviji izveštaj Svetskog ekonomskog foruma, koji pokazuje da je Srbija po indikatoru „kapacitet za zadržavanje talenata“ na 134, a po indikatoru „kapacitet za privlačenje talenata“, na 132. poziciji od ukupno 137 zemalja. Pre ili kasnije, kreatori politika u Srbiji moraće da se sa time adekvatnije suoče. Srbija bi pri tome morala da prevaziđe sledeće slabosti, a to su: nizak nivo ulaganja u istraživanje i inovacije, odsustvo strateškog upravljanja, mali broj istraživača u privredi, odsustvo mehanizama za saradnju nauke i privrede, i mali broj patenata i tehničkih rešenja. To će biti ključni izazovi u budućnosti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android