Ambasador Nemačke u Srbiji Volfram Mas demantovao je da je Berlin tražio od Srbije priznanje Kosova kao preduslov za status kandidata za Evropsku uniju. „Priznanje Kosova nikada nismo niti očekivali, niti smo ga od zvaničnog Beograda tražili, ali se od Srbije očekuje da normalizuje odnose sa Kosovom. Dakle, ne radi se ni o kakvim novim zahtevima koji se postavljaju Beogradu, već se samo insistira na tome da se dogovoreno sprovede u delo“, rekao je Mas za novosadski Dnevnik.
 
Ambasador je, kao primer normalizacije odnosa bez međusobnog priznavanja nezavisnosti, naveo bivše Zapadnu i Istočnu Nemačku koje su našle način kako da normalizuju odnose i žive jedni pored drugih i jedni s drugima.
 
Uoči samita EU 9. decembra i Peter Bejer, izvestilac poslaničkog kluba CDU/CSU u Bundestagu, pomenuo je nemačko-nemački sporazum iz 1972. kao moguće rešenje problema između Srbije i Kosova. Prethodno je to juna ove godine učinio i sam predsednik Srbija Tadić u govoru u fondaciji Fridrih Ebert u Berlinu.

Saradnja bez priznavanja nezavisnosti

„Taj sporazum dolazi iz jednog potpuno drugog istorijskog konteksta  i sa te strane ima jedna potpuno drugačiji razvoj. Ali, ima i jedna bitna slična komponenta, koja je primenjiva u ovom slučaju, a to je da se ostvare odnosi i dođe do komunikacije između dve države, bez da dođe do formalnog priznanja“, kaže Milan Kosanović, docent na katedri za istočnoevropsku istoriju Univerziteta u Bonu i dobar poznavalac posleratnih nemačko-jugoslovenskih odnosa.

„Nemačko-nemački sporazum je uspešno rešio nešto što nije tako čest slučaj u međunarodnim odnosima: da dođe do direktne komunikacije i saradnje dve države koje se nisu međusobno priznale, čak da dođe do toga da postoje predstavništva u drugoj državi, a da to ne budu diplomatska predstavništva, ali da ipak imaju određeni imunitet. Znači taj sporazum bi mogao se primeni na Srbiju i Kosovo u spoljašnjoj formi, dok bi unutrašnja forma morala da bude posebno regulisana.“

O odnosima dve Nemačke

Kosanović dodaje da je da je temelj već postavljen pregovorima u Briselu i da sada to treba samo produbiti. Jedna od glavnih razlika između nekadašnje dve Nemačke i situacije u kojoj se nalaze Srbija i Kosovo je da su obe države, i Istočna i Zapadna Nemačka, bile međunarodno priznate.

„U tome i leži zec, i to zato što je Savezna republika Nemačka pokušavala da ospori to pravo Istočnoj Nemačkoj, DDR -u, da bude međunarodno priznata. To je koren celog problema. To je bila ekstremna pozicija iz koje je rezultirala jedna druga pozicija: da sve one zemlje koje priznaju Istočnu Nemačku ne mogu da imaju i odnose sa Zapadnom Nemačkom. To je prvi put primenjeno baš sa Jugoslavijom u oktobru 1957. godine kada su prekinuti odnosi, kada je Jugoslavija  priznala Istočnu Nemačku“, kaže Kosanović i dodaje:

„Ta pozicija je sačuvana sve do kraja šezdesetih godina, kada se polako u Nemačkoj postajalo svesno da se na taj način gubi politički i ekonomski adut u istočnoj Evropi. Sve članice Varšavskog ugovora su imale odnose i sa Istočnom Nemačkom. Došlo je do promene u politici, i ona doduše nije bila prvo primenjena na DDR-u, ali je formulisana tim sporazumom iz 1972. godine koji se sada tako često citira u kontekstu traženja rešenja za buduće odnose između Srbije i Kosova.“

Milan Kosanović, istoričar, je i potpredsednik upravnog odbora Žikić fondacije pri univerzitetu u Bonu.

Autorka: Dijana Roščić
Odg. urednik: Nemanja Rujević