DW: Kako su deca doživela promenu svakodnevnice uzrokovane širenjem novog virusa?

Oliver Vidojević: Sigurno je da je reakcija mlađe dece bila u skladu sa reakcijom njihove okoline, pre svega porodice, ali i sa onim što su saznavali preko društvenih mreža. Dakle, ako u porodici vlada strah, onda to neminovno dopire i do njih, a ako se u porodici uspostavlja neka sigurnost, onda će se i oni na to osloniti, posebno sada, kada su svedena na boravak u kući.

Druga važna komponenta u vezi sa ovim pitanjem je pokušaj da kroz njihovu međusobnu razmenu na socijalnim mrežama i internetu koriste humor, komentare, klipove, itd, kako bi smanjili napetost i strah. Život svih je drugačiji, pa i život dece, ali, ponavljam, osnovni ton njihovim reakcijama daje način na koji njihova uža okolina sve ovo prima, prihvata, obrađuje i kako se nosi sa elementima pandemije, ali i sa svim onim što sa sobom nosi vanredno stanje.  

Vaše kolege ukazuju na mogućnost da iskustvo pandemije, izolacija i neizvesnost, za posledicu mogu da imaju povećanje broja depresivnih i anksioznih bolesnika, pa čak i onih koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja. Da li je ovaj region u tom smislu ranjiviji, imajući u vidu nedavnu ratnu prošlost?

Da, o tome možemo govoriti na osnovu  terapeutskih iskustava tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji pre dvadeset godina. Odatle mogu da proizađu predviđanja da će kolektivni strah i kolektivni odgovor na pandemiju da se pretoče u ogroman broj individualnih i eventualno porodičnih reakcija. Te reakcije govore o stepenu istrošenosti, zamora, povređenosti ili traumatizma, ili aktivacije ili reaktivacije određenih psihičkih stanja.

Ne može se predvideti koliko će takvih reakcija biti, ali mogu da se očekuju,  s obzirom na to koliko je život prinudno izmenjen za sve. Kako vreme prolazi, troše se te neke unutrašnje psihološke rezerve.

Sa druge strane, sklonost nasilnom reagovanju multiplikuje se u disfunkcionalnim porodicama, jednostavno jer su sada svi članovi gotovo permanetno zajedno.

Kada je reč o posttraumatskom stresnom poremećaju, on će se sigurno javiti kod onih koji su doživeli gubitak - nekog člana porodice, bliskog prijatelja, itd. Osim toga, mnogo ljudi je izgubilo posao, a na skali životnih događaja kao uzročnika stresa i psihotraumatizma najviše mesto zauzimaju gubitak člana porodice i gubitak posla. Dakle, zastupljena su oba elementa koja mogu da uslove postraumatski stresni poremećaj. Ali važno mi je da kažem i da nada da nas čeka nešto bolje, uvek i uprkos svemu, predstavlja jak oslonac da se prebrodi ono što je teško. 

Vi ste posebnu pažnju posvetili strahovima, i anksioznosti - strepnji koja svoje uporište nema u realnosti. Prema podacima, samo u EU od anksioznosti pati oko 60 miliona  ljudi. Da li je sada, kada vlada opšti strah, anksioznim osobama još teže da razlikuju strahove koji potiču od realnosti od onih koji to nisu?

Tu postoje dve mogućnosti  -  jedna je da se u trenucima kada se svi plaše, smanji prisustvo simptoma kod osoba koje imaju izraženu anksioznost, i to jer je njima strahovanje uobičajeno stanje i izazvano onim što se dešava u njima. Ipak, postoji mogućnost da se posle tog prvobitnog olakšanja, kod njih pojavi pojačano strahovanje i da neke od njih to uvede u ponovnu epizodu patološke anksioznosti i strahova. Druga varijanta je da svi koji su skloniji da pod uticajem straha ili anksioznosti tumače ono što se dešava, budu podložni da na ovu situaciju odmah odreaguju još jačim strahom.

Da li biste se složili sa psihologom Frederikom Tordoom, koji je nedavno napisao da zatvaranje (u kuću zbog pandemije) "obelodanjuje naše nesvesno” i ponovo vraća u svest ono što je potisnuto?

Rekao bih da je to raskošna formulacija francuskog jezika i francuskog psihoanalitičkog gledanja da se imenuje ono što je susret sa sobom. Sada svi imamo susret sa sobom, a ja bih dodao - i sa svojima, kada je u pitanju porodica. Tu je jako teško zatvoriti oči pred nekim istinama - pred istinom o sebi, o onima sa kojima živim, pred njihovom istinom o sebi samima i o meni. Slično je i na poslu, na primer u domovima za stare kada ljudi moraju da po15 dana u smeni budu zajedno. To su sve susreti sa sobom, koji su uvek velika iskušenja, slična onim kroz koja prolaze iskušenici, odnosno oni koji žele da postanu kaluđeri.

Biti sa sobom jeste iskušenje, posebno kada traje ovoliko dugo, posebno kada imamo po 72 sata policijskog sata. To onda svakako jeste susret sa svojim nesvesnim, tako da se ja slažem sa tom konstatacijom, iako je i ovako jednostavno rečena, jednako kompleksna. Dodao bih, i da upravo zbog tog susreta sa nesvesnim, posle ovoga može da proizađe veliki broj depresivnih reagovanja, pogotovo u kritičnim periodima života. To je trenutak kada se pravi bilans, posebno za one koji su u zrelom dobu, za parove čija su deca otišla od kuće, ili za stare ljude koje sada mladi ne mogu ni da posete. 

Da li situacija u kojoj se svi suočavaju sa istim problemom, može da podstakne one koji imaju individualne unutarnje konflikte, emotivne probleme, na neki način su zaokupljeni sobom, da sve to delimično relativizuju i malo više se otvore prema svetu?

Trenutak kada dođe do istinske egzistencijalne ugroženosti jeste onaj kada prioritet može da se pomeri,  i da se to nešto što je lično malo pomeri u stranu. Pitanje je da li će se sada razrešiti neke od tih dilema i unutrašnjih konflikata ili će samo narasti na tom sklonjenom mestu, pa će se, kada se svakodnevni život vrati u normalnost ili kvazinormalnost, pojaviti u pojačanom obliku. 

Mnoge vaše kolege, ali i filozofi su u poslednje vreme posebnu pažnju posvetili strahu od smrti. Da li ovakvo iskustvo može da proizvede ne samo teskobu i rezignaciju, nego i mogućnost da"preobrazimo osnovu teskobe iz nečeg što nas parališe u nešto što podstiče i što je sposobno za hrabrost”, kako je napisao profesor filozofije na Novoj školi za društvena istraživanja, Sajmon Kričli?

Smrt sada definitivno jeste pojačano prisutna i to od bolesti koja je zarazna, a to iskustvo ljudski rod ima. Evropa ga ima, imali smo ovde Variolu veru… Pitanje tog egzistencijalnog straha i njegovog prisustva u čoveku i čovekovoj duši povezano je sa trenucima kada je u ljudskoj svesti nastala ideja o sopstvenoj krhkosti, odnosno ograničenoj trajnosti. Sve ono što smo od tada kao ljudski rod anagažovali, a to su najdivnije stvari - celokupna umetnost, sve religije, naša saznavanja, pa čak možemo reći i dobar deo nauke, pogotovo ovaj bio-medicinski deo saznavanja, u sebi sadrži tu duplu ljudsku motivaciju da se sa time izborimo. To jeste pokretač u civilizaciji tj. u razvoju ljudskog roda i duha.

Rekao bih da se sada kroz reakcije raznih ljudi - i slavnih i neslavnih - slavi život, da oni pokušavaju da nešto naprave i kroz novu tehnologiju to razmene sa drugima. Pa tako vidimo šta rade na terasama u Španiji i Italiji, ili oni vide šta mi radimo. To je slava života, i takva pojava već je viđena tokom svih prethodnih epidemija  - da se posle talasa smrti, slavi život.   

Oliver Vidojević, rođen u Kučevu, diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je specijalizirao psihijatriju. U Parizu je supspecijalizirao dečiju i adolescentnu pshijatriju. Edukaciju za psihoanalitačara počeo je u pariskom Institutu za psihonalizu, a završio i postao punopravni član Psihonaalitičkog društva Srbije 2005 godine. Jedan  je od osnivača Zavoda za bolesti zavisnosti u Beogradu. Radi na Klinici za decu i omladinu u Insititutu za mentalno zdravlje, gde je bio šef Kabineta za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android