Dojče vele: Gospodine Rot, prvi komesar Evropske unije za proširenje Ginter Ferhojgen je 2004. imao priliku da u EU primi deset zemalja, dvojica njegovih naslednika su u ime evropske porodice pozdravili tri nove zemlje-članice, a aktuelni komesar Johanes Han je odmah na početku svog mandata najavio da se u narednih pet godina u EU neće primati nove zemlje. Može li se, s obzirom na takav razvoj događaja, još uvek govoriti o konkretnoj perspektivi učlanjenja za zemlje Zapadnog Balkana?

Mihael Rot: Jasna EU-perspektiva, dakle naša ponuda za članstvo u Evropskoj uniji, i dalje stoji. Međutim, to nije samo u rukama Unije. I oni koji snose političku i ekonomsku odgovornost, kao i civilna društva zemalja-kandidata, odlučuju o tome da li su u stanju i hoće li biti spremni da ispune odgovarajuće kriterijume koji su uslovi za članstvo.

Ali kada se u Briselu nedvosmisleno kaže da u narednih pet godina nijedna zemlja neće biti primljena, onda se u nekim balkanskim zemljama širi strah od „trajne kandidature“. Možete li razumeti taj strah?

Želim da ohrabrim zemlje Zapadnog Balkana koje žele da postanu deo Evropske unije. Nesumnjivo je da je put pred njima težak, ali se isplati krenuti njime. Mi nismo samo ekonomska zajednica, već pre svega zajednica vrednosti. S obzirom na teška iskustva u pristupnim pregovorima proteklih decenija, procese približavanja Evropskoj uniji intenzivno fokusiramo na pitanja vladavine prava, demokratije, saradnje na području pravosuđa, nezavisnih medija, ali i na rešavanje otvorenih bilateralnih pitanja. To je tako i to je u potpunosti ispravno. To ujedno znači da bi se odmah na početku trebalo prihvatiti najtežih pitanja. Pritom tu i tamo može da se pojavi frustracija zato što za mnoge, tobože, nije vidljiv napredak. Za to imam razumevanje, ali istovremeno svim mojim sagovornicima poručujem: ako se najveće i najteže kamenje odmah na početku makne u stranu, onda je put kojega se ide ka EU lakši.

Proteklih meseci se, međutim, geopolitički dosta toga promenilo u Evropi. Mnogi u Nemačkoj sada smatraju da se Zapadni Balkan nalazi u trouglu između Brisela, Moskve i Ankare. Da li je to zaista nova situacija koja bi mogla da donese sasvim novi razvoj događaja u procese približavanja Evropskoj uniji?

Sve države Zapadnog Balkana donele su stratešku odluku o budućnosti u Evropskoj uniji. Proširenje EU nije samo u interesu država Zapadnog Balkana, već i u našem sopstvenom interesu. Među stanovništvom EU se može uočiti određena zasićenost od proširenja i naša je obveza da neprestano ukazujemo na naš sopstveni interes za to da Zapadni Balkan uskoro bude deo Evropske unije – ako budu ispunjeni uslovi. U pravu ste: geopolitička situacija, odnosno spoljnopolitičko i bezbednosno-političko okruženje postalo je nesigurnije. Nama je u interesu stabilna, mirna i demokratska Evropa. Upravo ta očekivanja povezana su sa perspektivom za Zapadni Balkan. Kad te zemlje budu deo Evropske unije, i mi ćemo od toga profitirati, jer se radi o sigurnim, stabilnim, demokratskim i zemljama privrženim vladavini prava.

Kako ocenjujete aktuelne odnose Nemačke i Srbije i saradnju sa premijerom Vučićem? Naime, još uvek postoje jasne razlike u pogledu Kosova.

Dobro sarađujemo sa sadašnjom srpskom vladom, ali očekujemo od nje i da jasno stane iza evropskog kanona vrednosti kao i ofanzivno obezbeđivanje odgovarajućih pretpostavki za pristupanje, a to znači – jačanje praven države i suzbijanje korupcije.

Govorili ste o jasnim očekivanjima nemačke vlade. Da li u njih spada i priznavanje Kosova?

Imamo sporazum o normalizaciji između Kosova i Srbije. On mora da se sprovede. Mi to ne radimo da bi Srbiju maltretirali na bilo koji način, već zato što cela Evropska unija profitira od dobrosusedskih odnosa. Uzmimo primer Kipra. Mi smo sa članstvom Kipra uvezli regionalni konflikt u EU i on je još uvek nerešen. To opterećuje sposobnost delovanja Unije. Stoga svaki regionalni konflikt koji se reši pre pristupanja Evropskoj uniji predstavlja dobitak i za region i za celu EU. I – da se posebno osvrnemo na konkretan konflikt – dobitak i za Kosovo i za Srbiju.

Sadašnja Vlada Srbije ne učestvuje u sankcijama prema Rusiji. Koliko će to uticati na približavanje Evropskoj uniji?

Stalno ponavljamo srpskim partnerima: u pristupanje i pregovore o pristupanju spada i spremnost da se sve više preuzimaju i spoljnopolitički i bezbednosni dogovori Evropske unije. Meni je jasno da postoje posebne kulturne, religiozne i istorijske veze između Srbije i Rusije. Niko ne očekuje da se Srbija okrene protiv Rusije, ali s pravom možemo očekivati da se Srbija bez bilo kakve sumnje opredeli za naše evropske vrednosti i da ih praktikuje, neguje i brani u političkoj svakodnevici.

Da li to znači da bi neutralna Srbija, koja otvoreno neguje prijateljstvo sa Moskvom bila prihvatljiva i za Nemačku?

Onaj ko je u EU, taj nije neutralan. Imamo zajednički stav i u njega spada i spremnost da se dogovorimo o zajedničkom stavu prema Rusiji. To, međutim, ne znači da se prekinu posebne istorijske, kulturne i privredne veze sa drugom zemljom, recimo sa Rusijom. Ni mi, uprkos sankcijama, nismo zamrzli svoje odnose sa Rusijom. Baš suprotno, mi hoćemo da razgovaramo sa Rusijom i ruskim rukovodstvom. Ali nikada se ne sme steći utisak da se bliskost sa Rusijom suprotstavlja bliskosti sa Evropskom unijom.

Poslanik socijaldemokrata (SPD) Mihael Rot od decembra 2013. godine je državni sekretar za evropska pitanja u Ministarstvu spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke.