Milana Bulatovića koga su svi u Splitu zvali Sančo upoznao sam u Nišu. Svakako je to neobično mesto za susret sa čovekom koji se preziva Bulatović, naročito ako je iz Splita. Njegovom dolasku u Niš prethodilo je elektronsko dopisivanje.

Njegova žena Anđelka je tog leta izdala sobu u Splitu ćerki moje saputnice. Mesec dana smo boravili u Bosanskoj ulici, tu gde se dodiruju stari i novi Split. A ćerka je sa drugaricom poželela da vidi to živo srce Dalmacije, iliti sunčani lipi cvit Mediterana, kako je o Splitu pevao Oliver Dragojević.

Čisti slučaj je na platformi booking odredio tog juna 2022. da jedna soba bude slobodna baš u Radmilovićevoj. Poznati splitski kraj Veli Varoš naslonjen je na podnožje Marjana. Pun je sokaka i kamenih kuća. Neke od njih su stare više vekova. Tu iza ćoška živeo je Miljenko Smoje. Nema bolje adrese za mladog čoveka koji želi da upozna Split.

Varoš jednog leta

Pokupili smo devojke na autobuskoj stanici i ispratili ih do apartmana. Tamo nas je dočekala Anđelka, samosvesna, energična Dalmatinka. Nije prošlo mnogo vremena a već smo sedeli kod nje u kuhinji. Pili smo domaću lozu koju je Anđelka iščeprkala negde iz dubine kredenca.

Tada smo saznali štošta o rečitoj Splićanki. Studirala je u Beogradu. Tamo ima sijaset prijatelja. Njeno studentsko vreme je - izračunao sam, jer je rođena 1956. - bilo sredina sedamdesetih. Rok je postajao masovna zabava za studentariju. Ljudi su navijali za Smak ili za Bijelo Dugme kao za Zvezdu ili Partizan. A Splićanka sa svojim dalmatinskim akcentom usred svega toga. Zamišljam Anđelku u zvoncarama sa dugom kosom i psihodeličnim šarama na majici kako odlazi u Klub studenata tehnike ili u Dom omladine. Ponekad je deo šarolikog društva sa filološkog koje se zadesi u Proleću ili na Kolarcu. Leti je na Adi, neko svira gitaru, svi pevaju. Čita se Džuboks. Digne se palac i putuje se do Trsta.

Žao mi je sada što nisam više zapitkivao o tom vremenu. Moja saputnica, njena ćerka i ćerkina drugarica ostale su da čavrljaju na krovnoj terasi dok je splitska noć počela da ključa žagorim sa Rive i muzikom sa svih strana. Imao sam neke književne obaveze pa sam otišao ranije. Tako sam se mimoišao sa Anđelkinim mužem, Milanom Bulatovićem zvanim Sančo. Ispričali su i da je došao sa posla i nije nikome dao da ide bez još jedne čašice domaće loze. I još jedne.

Docnije je moja saputnica, prateći svoj majčinski nagon, umela ponešto da skuva te da to iz Bosanske odnosi devojkama na Anđelkinu adresu u Varoš. A umela je da sprema sve klasične stvari na bolji, pirotski način. To je nasledila od majke. Ukus je omađijalo Anđelku i Sanča, koji bi redovno sedali za isti sto.

Sančo je te rane jeseni sa Anđelkom došao u Beograd. Anđelka se viđala sa generacijom, a Sančo je odlučio da ode do nas, na jug Srbije.

Sančo stiže Južnom prugom

Šta sam znao o Milanu Bulatoviću?

Pretpostavljao sam da je desetak godina stariji od mene. Njegov je otac od bjelopoljskih Bulatovića. Znam da je u Dalmaciju došao trbuhom za kruhom ali ne mogu da se setim šta je radio. Split se u Jugoslaviji brzo razvijao. Otac je mogao raditi bilo gde – od Jugoplastike do Dalmacijavina. Vojna luka Lora je takođe bila veliki poslodavac, pa je nekako zgodno misliti o Milanu kao o detetu jugoslovenskog oficira, naročito kada je mesto njegovog porekla Crna Gora. Ali to je još jedan stereotip. Kako god, Milan je dočekao devedesete u svom Splitu.

Trebalo je pažljivije slušati, bolje pamtiti.

Sančo je te 2022. izašao iz autobusa Niš-ekspresa. Kraj leta je bio vreo. Imao je dobroćudne, svetle oči. Obezbedili smo mu jedno noćenje u Pobedinoj da bismo otišli na koncert Vlatka Stefanovskog u Banovinu.

Pre toga smo u Malom podrumu kusali teleće repove i pričali. Milan je kao dete leta provodio kod rodbine u Crnoj Gori. Sećao se nekih reči koje nisu postojale u Dalmaciji, melodije jezika koju je upijao slušajući odrasle dok se nadmudruju i šale. Rekao mi je da su mu ta leta na neki način važna.

Mogao je Milan biti i od Bulatovića koji su mnogo ranije došli u Zagoru, još u 17. veku. Pa su se neki spustili u Split. Ali nije. On je sin došljaka. Prihvaćen, ali sa tragom očeve usamljenosti, melanholijom nasleđenom od onih koji su odlučili da ostanu ali nikada neće biti svoji na svome.

Milan je voleo pesmu. Pevao je u Slovenskom kulturnom društvu Triglav. Tada se nisam pitao zašto je izabrao baš slovenačko kulturno društvo za pevanje u horu. Ljudi neobičnih sudbina donose neobične odluke. To je prirodno.

Posle Niša smo ga poveli za Leskovac. Desilo se da je zatekao Roštiljijadu. Gostu se ne može desiti ništa bolje, domaćinima ništa gore - nepodnošljiva gužva i hrana lošija od uobičajeno visokog leskovačkog standarda.

Pitao sam Milana da li zapeva nekad onako, mimo hora i klape iz kraja. Retko, odgovorio je.

Jedne večeri smo seli u kafanu Groš. Muzikanti su bili dobro raspoloženi. Sančo je sa nama vidno uživao u hrani i piću. Ali nije puštao glasa od sebe. Kada je orkestar zasvirao jednu stvar, čini mi se od Zvonka Bogdana, Sančo je pustio glas. Iznenadili su se i gosti i svirači. Ali orkestar se brzo snašao. Opkolili su mesto na kojem je sedeo Sančo i držali mu tercu.

Bio je to trenutak koji valja sačuvati od zaborava - Milan Bulatović Sančo je pevao u leskovačkoj kafani glasom odnegovanim u slovenačkom kulturnom društvu iz Splita. Mislim da je bio srećan.

Pričao mi je posle kako je pred rat sreo Anđelku. Na nekoj žurki. Ona ga je izabrala da je otprati kući. Izabrala ga je tako za muža i oca troje dece. Sin Mitja. Ćerke Una i Maša.

Sećam se da je Anđelka uz smeh pričala kako je na venčanju - rat početkom devete decenije bio je već na pomolu - zabezeknuti splitski matičar konstatovao da se mladoženja preziva Bulatović, a njegov venčani kum - Milošević.

Sančo je iz Leskovca poneo venac belog luka i ajvar. Hteo je da ga proba i majka Kate, za koju je bio izuzetno vezan. Vidim ga kako ulazi u autobus na leskovačkom peronu. Sačekali smo da mu mahnemo, kao što je red. I to je okvir za poslednju živu uspomenu – autobusko staklo koje muti njegov lik.

Njih više nema

Sada, leta 2026. koračamo već treći put Radmilovićevom. U ovih nekoliko dana u Splitu pokušali smo da pronađemo Anđelku i Milana. Jednom su dvorišna vrata bila zaključana. Drugi put je moja saputnica naišla na otvorena vrata. Ušla je i popela se basamacima sve do poznatog ulaza, iza kojeg smo 2022. ispijali dalmatinsku lozu i čavrljali. Zovnula je Anđelku nekoliko puta po imenu. U kući je bilo mračno. Nije bilo odgovora.

Treći put se pred vratima pojavila gospođa sa psom. Saslušala je našu priču i samo rekla: Nema više Anđelke. Nema ni Milana. Ona je otišla ovog leta, za samo mesec i po. On je iznenada preminuo prošle godine. To je bila Anđelkina sestra.

Vraćali smo se teška koraka niz Radmilovićevu. Isti grad. Isti žagor sa Prokurative. Prolazimo ćutke tim trgom na kojem su pevale sve zvezde Splitskog festivala. Životna radost jednog grada počela je da se boji našom nevericom i tugom.

Sančo je po odlasku iz Leskovca najpre redovno slao elektronske poruke iz Splita. U jednoj je napisao da je u Gradskoj knjižnici pronašao knjigu koju sam davne 1999. priredio za splitski Feral. U drugoj je poslao sliku kako negde kraj mora sedi i pije pivo. To je bila aluzija na naš razgovor o splitskoj skupoći – Sančo je tada rekao da mu je dovoljno da ima ledenu limenku i da sedne negde blizu obale. Celo more je njegovo.

Onda su poruke postale retke. Na neka moja pitanja nije bilo odgovora. Nisam znao šta da mislim. Možda čoveku nije do priče.

Te vrele septembarske noći 2026. dugo sam pretraživao u internetu. Uspeo sam da saznam da je Sančo umro 25. maja prošle godine. Sahranjen je tri dana kasnije.

Nekoliko oglasa u arhivi Slobodne Dalmacije svedoče o tome da su ga ljudi poštovali i voleli. Dotakla me je rečenica koju su potpisali „varoški nećaci i nećakinje“: „Oni koji su hodali tiho, ostave najdublji trag“.

Pretpostavljam da su to deca Milanove sestre Jelenke. Žao mi je što je njegova majka dočekala da sahrani sina. Žao mi je što je troje dece iskusilo onu vrstu metafizičke usamljenosti, koju ljudsko biće, bez obzira koliko mu bilo godina, oseti kada ostane bez roditelja. Na um mi pada Arsenov stih iz pesme Moderato cantabile: Mi smo siročad svijeta. Voleo bih da sam upoznao njihovu decu i da mogu da ih zagrlim.

Naišao sam i na podatke o Anđelkinoj smrti. Ona je rođena 1956. Bila je četiri godine mlađa od Milana. Umrla je 16. avgusta, sa sedamdeset. Prezivala se Fadić Bulatović. Njeno dalmatinsko prezime vodi na ostrvo Vis, u Komižu, gde je, tako kažu, kolevka Fadića koji su se naselili u Split. Ostala mi je u sećanju kao izuzetno vitalna osoba. Tada, kada sam je poslednji put video, kladio bih se na njenu dugovečnost. Živi ništa ne znaju, rekao bi Meša. 

Tih se dana u mene uselila melanholija, moj način da se rastanem od Anđelke i Milana. Još jedan odlazak iz Splita, ovaj put se, pored Predraga Lucića, osvrćem na još dva draga pokojnika.

Moram da spomenem da je Milanova i Anđelkina ćerka Maša 2009. preživela saobraćajnu nesreću, te da je od tada bila u kolicima. Nije se predavala, završila je fakultet, magistrirala. Anđelka ju je vodila na plivanje. Splićani je pamte kao dirljivo požrtvovanu majku koja Maši svakodnevno pomaže da se spusti u vodu.

Zahvaljujući snazi volje, solidarnosti Splićana koji su skupili novac za lečenje u inostranstvu, Maša ponovo hoda. U njenim prvim koracima živa je ljubav roditelja Anđelke i Milana, ljudi koji su svojim putanjama okrznuli i naš život i postali deo naših lepih sećanja.