Tabloid „Bild je bio kod zaboravljenih izbeglica u snegu“, kako glasi naslov teksta o izbeglicama u Beogradu. Novinar Paul Ronchajmer je posetio ljude koji su ostali da prezime „Usred centra grada, direktno iza glavne autobuske stanice, gde u praznim skladištima boravi više hiljada izbeglica“. U gradu u kome je noću temperatura „i do minus 20 stepeni“, jedan 16-godišnji Avganistanac u snegu traži drva za potpalu. List citira njegove reči: „Bez vatre, svi bismo se posmrzavali. Mi smo zaboravljeni. Mi ne zanimamo Evropu“. Objašnjava se da je ovaj mladić došao pre četiri meseca, da je platio 5000 evra da bi pobegao iz Avganistana, preko Irana, Turske, Grčke, stigao do Srbije i – nije mogao dalje jer nema više novca. Cilj mu je, kaže da stigne do Francuske, gde su njegova braća.

„Srpske vlasti se ne staraju o izbeglicama koje ovde borave, i ukazuju na zvanične kampove. Ali, oni su puni i ne primaju više nikoga [...] Balkanska ruta je zvanično zatvorena. No, i pored dramatičnih uslova, svakog dana dolaze nove izbeglice, većina njih – preko Bugarske. Mladi Avganistanac kaže: Balkanska ruta je zatvorena samo za one koji više nemaju novca da plate krijumčare“. Neke izbeglice su „toliko očajne da bi se i prostituisale kako bi mogle da plate krijumčarima dalje putovanje“.

Dnevnik Velt o istoj temi piše po naslovom: „Oni neprestano drhte“. Novinar ovog lista je boravio na istom mestu – iza beogradske autobuske stanice: „Ovde nema baš ničega. Nema redovnog obroka, nema vode, nema noćenja dostojnog čoveka, o medicinskoj nezi i minimalnoj higijeni – da i ne govorimo. Još dramatičniju sliku pružaju susedne velike hale koje su nekada koristile železnica i carina. U njima je, prema navodima UNHCR, oko 1000 ljudi. Pomagači na licu mesta govore o 1500 osoba. U polumraku gori mnogo malih vatri. Lože se železnički pragovi. A pošto su obrađeni hemikalijama, otrovna isparenja se ne mogu izdržati.“

„Oko podne se svakodnevno stvara dug red u kojem ljudi čekaju na topli obrok. Hranu deli jedna strana humanitarna organizacija – danas je na redu smilje, bez mesa. Usred prostora zatrpanog đubretom i fekalijama. Oni koji još imaju novca kupuju hranu u nekom od obližnjih kioska [...] Za razliku od prošlog leta, ne vidi se nijedna žena ili dete. Pripadnici Lekara bez granica su dopremili nekoliko dizel-agregata. Oni ispunjavaju hale toplim vazduhom, ali jedan od pomagača kaže da je unutra temperatura možda samo koji stepen iznad nule.“

A dnevnik Cajt onlajn povodom kritika EU na račun ponašanja grčke vlade prema izbeglicama piše: „I pored hladnog vremena, mnogi ljudi su u Grčkoj smešteni u šatore [...] U Moriji mnoge izbeglice nemaju drugi način da se zaštite od snega i hladnoće. Prema navodima vlade, tako živi nešto manje od 1000 ljudi. Sa tim brojem se ne slaže organizacija Lekari bez granica koja prenosi da samo u Moriji 2500 ljudi provodi dane bez tople vode i grejanja – u šatorima, rekao je jedan predstavnik te organizacije“.

„Prema navodima nemačke vlade, u sabirnim centrima u Grčkoj se nalazi više izbeglih ljudi nego što je predviđeno. To proizilazi iz jednog upita vladi koji je potekao iz poslaničkog kluba Levičarske stranke. Na ostrvima lezbosu, Lerosu, Samosu, Kosu i Kiosu, nalazi se nešto manje od 16.000 izbeglica koje bi u okviru evropsko-turskog pakta trebalo da budu vraćene u Tursku. A kapacitet je predviđen za samo 8.000 ljudi.“