Prolazi između polica tržnice u Meksborou su ovog juta prazni. Otvoreni su samo tezga sa sirevima, kiosk sa knjigama i mali štand sa karminima i maskarama. Iz pozadine dopire rok-muzika: Ros odnedavno prodaje polovne gramofonske ploče. „Ranije je tržnica u Meksborou bila poznata u čitavom regionu“, seća se. A danas je ovde sve puno samo kada dođe vikend. Gradić u južnom Jorkširu čezne za starim dobrim vremenima. Ovde je 69 odsto građana glasalo za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – to je jedan od najubedljivijih rezultata u zemlji.

Napolju, na glavnoj ulici, plave roletne stoje ako da već dugo nisu podizane. Prazne radnje i radnje sa jevtinom robom. Kao i na mnogim drugim zgradama, i ovde visi tabla: „Izdaje se“. „Pogledajte sve ove zatvorene radnje“, kaže Bil Lorens. On je nekada bio sindikalac. Otkako su rudnici uglja oko Meksboroa pozatvarani, svedok je ekonomskog nazadovanja grada.

„Poneke radnje se ponovo otvore“, kaže Lorens za DW, „ali najčešće ih ponovo zatvaraju posle nekoliko meseci“. On dodaje da je Meksboro izgubio kupovnu moć. U Manversu, na obodu grada, na mestu gde je nekad bio rudnik, blista fasada novog pozivnog centra, sva od čelika i stakla. Odmah do njega je logistički centar jedne velike modne kuće. Samo još ime ulice podseća na stogodišnju istoriju rudarstva u ovom kraju.

Lorens spada u mali broj građana Meksboroa koji su glasali protiv izlaska iz Evropske unije. On za „bregzit“ krivi politiku štednje koju vodi konzervativna vlada: „Ljudi ovde imaju osećaj da moraju da plate cenu finansijske krize“, kaže. Sada ga mnogi izbegavaju, a jedan poznanik ga je čak nazvao izdajnikom. Doduše, većina diskusija se vodi u pristojnom tonu. „Mnogi smatraju da je kriva imigracija, mada ja ne mislim da je to istina“.

EU-migranti u neizvesnosti

U „Istočnoevropskoj trgovini“ su police pune namirnica koje leče nostalgiju. Julijana je pre devet godina došla u Jorkšir. Svoju malu radnju je otvorila pre godinu i po dana. Njeni kupci rade u velikim skladištima u okolini. Otkako su u EU stupile nove zemlje Istočne Evrope, u ragion je došlo mnogo migranata. Susedni grad Donkaster čak ima svoj internet-portal na poljskom: Doncaster.pl.

„Na dan referenduma ovde u radnji je raspoloženje bilo tužno“, seća se Julijana. „Većina je imala izraz lica kao da je neko umro.“ Premijerka Tereza Mej gleda na budućnost oko tri miliona stranaca iz EU u zemlji kao na deo pregovora sa Briselom. Sada je Julijanino pravo na ostanak dovedeno u pitanje. Najgora je neizvesnost. „Ne možete tek tako da spakujete jedu radnju i ponesete je sa sobom“, kaže: „Ali, videćemo da li će za tom radnjom uopšte biti potrebe kada mnogi ljudi napuste zemlju ili dođe do deportacija“.

U „Končertina bend klubu“ petkom se igra tombola. Većinu igrača u velikoj Sali kluba sagrađenog dvadesetih godina čine penzioneri. Jedna sedokosa dama objavljuje izvučene brojeve. U Sali za bilijar, Džonatan i njegovi prijatelji pričaju, uz pivo, o politici. „Naša generacija nikada nije imala šanse da živi u blagostanju“, kaže Džonatan: „Upravo ovde na severu, izlazak iz EU ne može ništa da učini gorim nego što već jeste.“

Generacija pozivnih centara

Eliot potvrđuje njegove reči i kaže da je za njih, pripadnike mlade generacije, ovde posla ionako bilo samo u pozivnim centrima. Petorica prijatelja moraju da nađu posao u teškim godinama posle finansijske krize – za snove nema mnogo prostora. Baš kada je Džonatan hteo u policiju, ona je objavila da više ne zapošljava nove ljude. Eliot je povremeno radio u pozivnom centru, a Lijam je upravo počeo da uči automehaničarski zanat – sa 25 godina.

Niko od njih nije glasao za ostanak u Evropskoj uniji. „Ljudi se ovde očajnički nadaju novom početku“, kaže Džonatan. Ali vlada u Londonu već godinama ne čini ništa za njih. „Jedina šansa da se naš glas čuje, jeste jedna tako fundamentalna odluka kao što je izlazak iz EU“.

Tako to vidi i Endi Pikering, vlasnik „Končertina bend kluba“. „Političari su tamo u Vestminsteru; oni ne dolaze da pričaju sa ljudima koji ovde žive. Zato ne mogu ni da razumeju koliko je ovde na severu jak duh bregzita“.

Niko ne zna šta će doći

Za šankom, sindikalac Bil Lorens razgovara sa prisutnima o „bregzitu“. On je, zbog velike nesigurnosti, glasao protiv izlaska iz EU. „Od referenduma je prošlo već devet meseci i niko ne zna šta će doći“. Lorens strahuje da bi premijerka Tereza Mej mogla da iskoristi „bregzit“ da bi napravila zemlju još neoliberalnijom. No, kaže da je, i pored toga, ona najavila da će drastično smanjiti porez za preduzeća. Sa druge strane Bara, u diskusiju se uključuje Pikering: „To je samo pretnja, Bile“, i dodaje da se Brisel ničeg ne boji toliko kao  britanske poreske oaze usred Evropske unije.

Niko u Meksborou ne zna šta će sada biti. Više od pola godine nakon referenduma o „bregzitu“, sudbina je ponovo u rukama vlade u Londonu – i potpuno je neizvesna.