DW: Gospodine Kihenmajster, koliko kopnenih mina se danas nalazi u tlu Bosne i Hercegovine?

Tomas Kihenmajster: To se ne zna tačno. Možemo precizno da kažemo da je kontaminirana površina od 1.300 kvadratnih kilometara, što je za polovinu više od površine Berlina, bilo da se radi o neeksplodiranim granatama ili minama. Pogođeno je oko pola miliona ljudi.

Ima li više ili manje mina kada se situacija uporedi sa Avganistanom i Kambodžom?

Ima ih manje nego u Avganistanu i Kambodži, ali su u pojedinim oblastima veoma koncentrisane. Tokom rata su velika minska polja postavljana uglavnom duž linija fronta. Dakle, ne svuda po zemlji, ali ih je mnogo u strateški važnim oblastima.

Da li se tada tačno znalo gde su položene mine?

Da. Vođena je velika istraga o minskim poljima. Pri tome su svoju ekspertizu dali vojnici koji su svojevremeno učestvovali u postavljanju mina. Tako su mogla da se ograde opasna područja i da se zabrani pristup stanovništvu. Zatim je počela sistematska pretraga minskih polja i razminiranje.

I taj proces još uvek nije okončan u Bosni i Hercegovini? Posle toliko godina?

Ne, mine još uvek predstavljaju problem. Raščišćavanje i pretraga i dalje traju, i stanovništvo i dalje nema pristup mnogim oblastima.

Postoje različite metode otkrivanja mina – robotima, pacovima, pčelama (koje mogu da se nauče da prepoznaju miris eksploziva) ili čak genetski modifikovanim biljkama. Koja od tih metoda je trenutno najpouzdanija?

Ručna pretraga je i dalje najodgovorniji način razminiranja. Mine se često sastoje od plastike – pa detektori metala ne pomažu puno. Ako želite da pronađete minu, morate da prekopate tlo centimetar po centimetar. To iziskuje mnogo vremena i mnogo košta. Pored toga, postoji metoda mehaničkog čišćenja mina. Preko minskog polja se vozi mašina za prekopavanje, i tako se izaziva eksplozija mina koje su položene na toj teritoriji. Međutim, po mojoj proceni, tu postoji mogućnost za grešku i taj postupak ne može da se sprovede na bilo kom terenu. Na primer, ako ima mnogo drveća, kopač ne može da prođe, a upravo u Bosni i Hercegovini ima puno šuma. Za sada je ručna pretraga jedini pouzdan način.

Sada se čini da se situacija promenila, poplava je navodno ponela mine. Koliko je to verovatno, po vašoj proceni?

To je veoma verovatno. Gledano sa vojničke strane, obale reka ili potoka su veoma omiljena mesta za polaganje mina. Sigurno je tako bilo i Bosni. Mogu da se setim teških poplava u Mozambiku. I tamo je bilo mina, koje nisu očišćene. Njih je ponela voda i one su se iznenada pojavile u oblastima koje nisu smatrane miniranim i gde je stanovništvo bilo potpuno nepripremljeno, ljudi nisu bili upozoreni. To je izazvalo velike probleme, povrede i gubitak ljudskih života.

To bi moglo da se desi i u Bosni i Hercegovini?

Ne mogu da tačno kažem koliko je mina dospelo u ranije neminirana područja, ali to je u principu veoma opasno, jer stanovištvo uopšte ne računa s tim i nije na to pripremljeno. Moramo smesta da se potrudimo da saznamo koje bi opštine mogle da budu pogođene, da sve objasnimo tamošnjem stanovništvu i da ih upozorimo.

Pretpostavljam da se radi pre svega o ljudima koji žive blizu reka i potoka?

Upravo tako, zato što se uglavnom radi o plastičnim minama koje su lagane. Dešava se da te naprave plutaju mnogo kilometara.

Da li su mine i dalje opasne kada dugo ostanu u vodi ili pod muljem? Da li je eksploziv i dalje aktivan?

Može da bude, ali ne mora da znači. Mine načinjene od plastike veoma polako trunu u kontaktu sa vodom. Kruže informacije da mogu da eksplodiraju i posle više decenija.

Koliko snažan kontakt mora da bude da bi mina eksplodirala?

To zavisi od mine. Ima mina koje reaguju i na mali pritisak, što već govori o ozbiljnosti problema. Za njih je dovoljno kilogram i po težine.

Tomas Kihenmajster je osnivač organizacije „Fejsin fajnans“ (Facin Finance) i već više decenija se bavi uklanjanjem eksplozivnih naprava. Do pre nekoliko godina nalazio se na čelu nemačkog Odeljenja međunarodne kampanje za zabranu kopnenih mina. Ta organizacija je 1997. dobila Nobelovu nagradu za mir.