Američka vojska na neki način zaista vodi bitku sa kornjačama. To nije otvorena bitka, ali nikako se ne može nazvati ni mirom. I jedna i druga strana žele da zadrže ono o čemu je reč u svakom ratu – teritoriju. U vrelini ogromne pustinje Mohave, dugo je bilo mesta i za jedne i za druge. Ali 2013, američki Kongres odobrio je mornaričkoj pešadiji da proširi svoj poligon na kome se testira borbena municija.

Samo, šta sad sa kornjačama koje tamo žive? To je sada problem marinaca. Njihov je zadatak da pronađu i iz opasnog područja evakuišu na stotine primeraka te ugrožene vrste. To je ujedno i najveća operacija takve vrste koja je ikad izvedena. Tato je i dobila gotovo vojni naziv: „Operacija pustinjska kornjača“.

Ta vrsta pradavnih životinja, koje su se kretale našom planetom u doba kad čovek još nije bio ni u dugoročnom planu, živi pre svega u pustinjama Mohave i Sonora na zapadu SAD. Biolozi su još sedamdesetih utvrdili da kornjačama nije dobro: Ilin Anderson iz Centra za biološku raznovrsnost, smatra da su kornjače dobile određenu bolest disajnog sistema koja je do tada bila nepoznata u pustinji. Verovatno je čak da se one uopšte i nisu zarazile u svom prirodnom okruženju: „Ljudi često uzmu te kornjače iz pustinje i drže ih kao kućne ljubimce. Ponekad im dosade, pa ih opet puste na slobodu. Moguće je da se u dodiru s drugim životinjama u zarobljeništvu virus proširio i na njih, ali to teško možemo da dokažemo.“

A sad – sve bez ruku

Marinci vole teške zadatke? Eto im zato još jedne komplikacije: te kornjače ne samo da su po američkim zakonima zaštićene, već ih je čak zabranjeno dodirivati rukom. Ljudi su u svakom slučaju najveći neprijatelji tih zaista potpuno nedužnih životinja, ali problem je i stoka koju ljudi puštaju na ispašu i na zabranjenom području. Problem su i automobili, terenska vozila koja jure pustinjom i prave nesagledivu štetu prirodnom okruženju kornjača. Problem su i telegrafski stubovi: na njih sleću gavrani u potrazi za ljudskim smećem, ali odatle ujedno imaju i odličnu osmatračnicu za kornjače u okolini. Pa i kojoti znaju kako da, preko mekog trbuha kornjače, stignu do ukusnog zalogaja, nabraja Džejn Hendron iz Centra za zaštitu riba i divljih životinja u Karlsbadu u Kaliforniji.

Jednom ugrožene, pustinjske kornjače dugo se oporavljaju. One tek sa 16 godina dostižu dostižu polnu zrelost, ali razmnožavanje je još povezano i sa sušnim periodima. Ženke, naime, po suši ne mogu da polažu jaja. Zato bi mogli da proteknu čitavi vekovi pre nego što se njihova populacija ne oporavi. A poslednje što tim kornjačama treba, jeste sukob s američkim marincima.

Marinci, kao i svi vojnici, već su razradili čitavu strategiju. Komandant im je Valter Kristensen. On je zadužen za pitanja zaštite životne sredine na nivou kompletne mornaričke pešadije. Tehničko rukovodstvo povereno je doktoru Brajanu Henenu. Plan je napravljen i razrađen, i sada se sprovodi uz podršku glavnog štaba američke ratne mornarice – iako je reč o pustinji.

Kornjače, mirno!

Godine 2014. izdata je naredba da svaka kornjača dobije odašiljač kako bi se odredio njen položaj. Kornjače, poznato je, nisu baš naročito spremne na saradnju, pa su zbog toga zaduženi biolozi – da ih pronađu i stave im odašiljač. Više od stotinu biologa već godinama krstari pustinjom u potrazi za kornjačama. I dalje: biolozima je izdata nredba da svaku kornjaču pregledaju, uzmu joj uzorak krvi i vide kako će ona da podnese preseljenje.

Dan D bio je u aprilu ove godine: čovek i njegova mehanizacija uputili su se u pustinju da pokupe svih 930 kornjača koliko ih je otkriveno. April je idealan jer tada nastupa redak kišni period u pustinji – vreme kada kornjače izlaze iz svojih skloništa u potrazi za partnerima. Ove godine, umesto partnera, naišle su na marince. Svaka od ubačena je u posebnu kutiju i helikopterom prevezena do novog staništa, dvadesetak kilometara udaljenog od dosadašnjeg.

Ali komandni centar marinaca ni tamo neće kornjače ostaviti na miru. Zna se da je parola marinaca Sempre fidelis (zauvek veran), a sada se to odnosi i na pustinjske kornjače. One će još čitavih 30 godina biti posmatrane kako bi se kontrolisalo a li su dobro i kako se osećaju. Zbog toga operacija „Pustinjska kornjača“ i košta oko 50 miliona američkih dolara.

A šta je s psihologijom kornjača?

Vojska je uverena da je učinila sve što je mogla i da će operacija biti potpun uspeh. Ali ljudi koji se bore za zaštitu životne sredine uopšte nisu tako sigurni. Naime, još 2008. bila je sprovedena akcija evakuacije pustinjskih kornjača kada je vojska takođe želela da proširi jedno svoje područje, takođe u pustinji Mohave. Ta evakuacija okončana je pomorom gotovo trećine životinja. Tvrdi se da tu nije bio problem bolest ili nedovoljno planiranje, već suša koja je tada vladala.

Džejn Henderon tvrdi da su ipak nešto naučili iz prethodne katastrofe: nipošto ne smeju na slobodu da se puštaju suviše mlade životinje. O njima će se brinuti vojska, sve dotle dok ne porastu dovoljno da se snađu same. Ali postoji još jedan, možda još veći problem: treba misliti i na psihologiju kornjača.

Henderon kaže da kornjače prepoznaju svoje susede i sada je zato uložen ogroman trud da se one i u novom staništu smeste manje-više u isti komšiluk. Tako će se lakše navići i na novu sredinu.

Ali i sama ta sredina predstavlja problem, kaže Anderson iz Centra za biološku raznovrsnost: „Kornjače ne poznaju svoju novu sredinu. Ne znaju gde mogu da se sakriju od grabljivaca, ne znaju gde da nađu vodu.“ Naravno da i tu može da pomogne vojska – da kopa rovove za kornjače, pa ako treba i bazene. Ali Anderson tvrdi da kornjače ipak na neki način znaju gde su odrasle: „Znamo za slučajeve da su neke kornjače prelazile i po 15 kilometara u smeru svog starog staništa.“

Jeste da je taj povratak tekao kornjačinim tempom, ali marinci ipak razmišljaju o tome – da postave stražu.