Ovde gde živim, u Nemačkoj, osamdesete ne postoje.

Kafane su preuređene, fasade okrečene. Novi hipermarketi progutali su prodavnice na ćošku. Poneka televizijska emisija bavi se reciklažom pop-kulture iz prošlog veka. O osamdesetim se govori sporadično, sa pomalo sažaljivim osmijehom. Na provincijskim radio-stanicama puštaju katkad muziku „iz osamdesetih, devedesetih i hitove današnjice“. Prošlost se tako umiksava u nadmoćnu sadašnjost. Ljudi su blagonaklono podsmešljivi prema sopstvenim fotografijama na kojima najekstravagantnije frizure izgledaju ubedljivo najgluplje. Svet bez mobilnih telefona i interneta danas u Nemačkoj ima šarm Atlantide – fina sporedna priča, koju je vreme potopilo kao voda, priča u koju skoro niko više ne veruje, a ponajmanje oni koji su je proživeli. Svi žele da budu savremeni. Prošlost je prošla.

Krenem li na moj jug, stvar se potpuno obrne. Na autoputu Zagreb-Beograd-Niš ili magistralom uz Jadran, sve je na prvi pogled otprilike kao i u ostatku Evrope. Istočne i zapadne benzinske pumpe u miroljubivoj koegzistenciji. Sve moguće i nemoguće vrste automobila. Ali prvi znak da je putovanje na jug ujedno i putovanje kroz vreme, stiže iz zvučnika. Najpopularnije stanice u svoj program umiksavaju veliku količinu nota iz osamdesetih. EKV, Azra, Crvena jabuka, Prljavo kazalište, Idoli, Film, Dugme, Oliver Mandić, Parni valjak. Ponekad čak i Leb i sol. Nadmoćna prošlost ubrizgava se nemoćnoj sadašnjosti.

Klinci oko mene, u autobusu, u bašti nekog restorana ili na plaži znaju svaki tekst napamet. Njihovi roditelji zagazili u petu ili šestu deceniju života takođe miču usnama, zvižduću, značajno se smejulje. Poneko i zapevuši. Osetim da je to istinski zanos. Ali u njemu nema samo nostalgije. Seta se pogrešno učitava, jugonostalgičarska namera precenjuje. U stvari, emotivno niko od nas još nije prerastao osamdesete. Nama je po dvadeset ili trideset godina. Vršnjaci smo svojoj deci.

Svet je išao svojim tokom, a mi smo svim svojim istinskim bićem ostali u pretposlednjoj deceniji dvadesetog veka, kao siročad zaboravljena na pustom peronu, na koji više ne stižu vozovi.

Otkud taj skoro potpuni konsenzus u politički, etički i državno rascepkanom prostoru, posvađanom na pasja usta? Šta je, uprkos svemu, zajedničko ljudima iz Rijeke, Tuzle, Vranja ili Budve? To su osamdesete (koje čvrsto stoje na ramenima sedamdesetih) – generacijski doživljene ili pak tradicionalno prenesene deci. To je nesvesni poligon zajedničkog emotivnog usidrenja. Naše osamdesete nam blistaju na fonu krvavih devedesetih i pljačkaško-tranzicionih dvehiljaditih kao zlatno doba. Može se reći i da smo tada bili mladi pa imamo onu lupu koja naknadno ulepšava. Međutim, sve generacije koje su usledile imaju sličnu mentalnu usidrenost – u vremenu koje nije njihovo. Pozitivne vibracije dopiru iz jedne mrtve decenije koja odbija da umre jer je u nama vezana u čvor.

Svakako, jugoslovenska muzička, književna i filmska scena tada je bila nadmoćna u odnosu na sve što je usledilo. Posle Titove smrti komunisti više nisu bili u stanju da bitno ograniče slobodu, a šovinisti to još nisu mogli. U toj deceniji koja nas je ekonomski i politički lagano, ali sigurno kuvala kao žabe, pa mnogi to nisu ni primetili na vreme, desila se kreativna ekstaza.

Gledano u vremenskom retrovizoru, sve to izgleda kao čuvena „labudova pesma“. Labudica Jugoslavija je pevala umirući. Mi smo pevali sa njom. Sve do početka devedesetih i prvih hitaca.

Dobro, ali kreativna snaga te decenije nije odgovor na pitanje zašto se ona petrifikovala u monumentalni obelisk našeg sentimenta, dok su decenije nakon nje ostale tek zli patuljci.

Stvar je, čini mi se, ipak jednostavna. Evo već treću deceniju nakon osamdesetih naš život ne produkuje i ne uživa kvalitet. Tu ne računam poneki procenat ratnih i tranzicionih profitera. Čak i oni koji su otišli dele osećaj uskraćenosti s drugovima koji su ostali.

Ekonomski, kulturni, sportski, politički i rodni pokazatelji su neumoljivi. Posle osamdesetih, na postjugoslovenskom području usledio je civilizacioni pad. Čak i gradovi koji su prošli bez ratnih razaranja, do danas nemaju snage da se resetuju i svoj urbani sistem do kraja dignu na savremeni nivo. Otud u očima stranaca balkanske kafane i ulice često liče na davno iščezle sokake i krčme u koje ih je deda vodio subotom da slušaju prenos fudbala. Retro-šarm je drugo ime za „komparativnu prednost zaostalosti“ što bi rekao jedan naš pokojni nacionalistički bard.

Utakmice Zvezda-Dinamo ili Partizan-Hajduk imale su očiglednu magiju, za razliku od današnjeg provincijskog bauljanja za loptom. Hazarski rečnik, Forsiranje romana rijeke, Nešto između. Partizan kod Jugoplastike. Klepton u Beogradu. Višbon Eš u Sarajevu. Između Sarajeva i Beograda sam jednom putovao „Olimpik Ekspresom“ za svega nekoliko sati. A sada ta pruga skoro i da ne postoji. Železničke stanice su one iste, samo na njih jedva da stižu vozovi.

Samosvesne devojke što nam se u oskudnim kupaćim kostimima smeše sa morskih fotografija postale su s vremenom zabrinute žene mrzovoljnih muževa. Neke od njih čak tu i tamo dirljivo puderom prekrivaju masnicu. Poneki bivši roker smeši se sa lokalne, šovinističke, izborne liste. Tada pasionirani bogopsovači, sada se mole u prvim redovima krcatih bogomolja. Turbofolk je pobedio čak i tamo gde ga zvanično preziru.

Rat i poratni porazi ostavili su ožiljke o kojima ne pričamo.

Eto, zato slušamo muziku iz osamdesetih. Čak i onu koju tada nismo slušali. Ona u nama kao u Pavlovljevoj štenadi aktivira refleksno lučenje lakih, pozitivnih emocija, jedinih koje sebi možemo da priuštimo. U toj deceniji smo bili naivni, verujući u budućnost koje neće biti. I sada, kad nas je pritislo iskustvo, volimo tu svoju naivnost više od života bez iluzija.

Istorija je i drugim narodima namenila sličnu sudbinu. Devedesetih sam Sulejmanu, hrišćaninu iz Damaska, u Ahenu pričao o osamdesetim u Jugoslaviji. Osvetljeni plamenom sarajevske Vijećnice ili kasetnim bombama u Nišu, srećni trenuci iz osamdesetih su svima koji su u Sarajevu, Nišu ili na nekom trećem mestu, imali koga da grle, izgledali kao lakonogo mesečarenje.

Danas je došao red da Sulejman meni priča o predratnoj Siriji koja na njegove oči nestaje i pretvara se u mesečarevu tužbalicu.

Zato osamdesete ne mogu da prođu.

Nesrećni narodi imaju svoje srećne decenije. Srećni narodi ih se ne sećaju baš najbolje, jer ih budućnost još nije izdala.