Talibani su zauzeli Kunduz što je za mnoge dokaz da se vojna intervencija u Avganistanu nije isplatila. Ali, ne radi se o pitanju šta se isplati, pogotovo ne kada se na vagu stavljaju životi vojnika. Tačno je da intervencija nije donela očekivane rezultate. A to ima različite uzroke.

S jedne strane, civilni razvoj je daleko zaostao za vojnim operacijama. To je moglo da se očekuje i potvrđeno je i rezultatima druge konferencije o Avganistanu održane u decembru 2011. Na toj konferenciji je zaključeno da bi civilnu obnovu Avganistana trebalo pomagati bar do 2024. godine. Ali, uslov za to je bezbednost. Tek u oktobru 2009, NATO je počeo da obučava snage bezbednosti u čitavom Avganistanu. Za razliku od toga, bilateralni programi obuke – kakve su bile nemačka i evropska policijska misija – bili su regionalno ograničeni. Samo dva meseca nakon što je počela obuka snaga bezbednosti i promenjena strategija NATO – objavljeno je da će se prvi vojnici ISAF povući do septembra 2013, a da će misija biti završena do kraja 2014. godine.

Povlačenje je došlo prerano

Promena strategije 2009. i početak obuke bili su ispravni postupci. Pogrešno je bilo najavljivanje povlačenja baš u tom trenutku i najava okončanja misije 2014. Na taj način je sopstvenim vojnicima ostavljeno premalo vremena za novi zadatak, a Talibanima je upućen signal: morate da sačekate dok se ne povučemo. S druge strane, uspeh obnove će zavisiti od bezbednosti koju sada moraju da garantuju avganistanska vojska i policija. Političari su stalno govorili: „Bez bezbednosti nema obnove a bez obnove nema pozitivnog razvoja Avganistana na korist tamošnjeg stanovništva“. Ali, postupali su drukčije.

Kunduz nije prvi region koji su ponovo zauzeli Talibani. Još i ranije su se oni proširili na provincije i distrikte koje nemačka javnost jednostavno nije opažala jer u njima nije bilo nemačkih vojnika. Musa Kala u provinciji Helmand je jedan takav primer.

Posledice po izbegličku krizu

Šta pad Kunduza ili Muse Kale znači za obnovu Avganistana? Još od aprila ove godine je, zbog povećanja opasnosti u distriktima koji okružuju Kunduz, kao i u Čahar Dari, počelo povlačenje nevladinih organizacija iz tih oblasti. To je omelo obnovu, a ometaće je i dalje.

Rezultate svega toga vidimo danas u vidu talasa izbeglica koje se kreću ka Evropi, ali i ka Americi. Izbeglica će biti sve više, a posebno će veliki broj ljudi iz Kunduza krenuti ka Nemačkoj, jer su godinama bili u kontaktu sa nemačkim pomagačima. Ne treba zaboraviti ni istorijsko prijateljstvo sa Nemačkom koje je počelo još dvadesetih godina prošlog veka.

Mala izdržljivost

Gde smo pogrešili? Zbog unutrašnje politike smo 2013. počeli sa povlačenjem naših snaga bezbednosti i ostavili avganistanske vojnike i policajce na cedilu. I to u trenutku kada oni još nisu bili u stanju da sami vode operacije protiv Talibana. Time smo sami ugrozili uspeh ostvaren proteklih godina.

Stalno treba podsećati da se pri tome radi o sveukupnoj misiji za Avganistan a ne samo o njenom vojnom aspektu. Radi se o dve strane iste medalje, a mi smo obrisali gravuru sa jedne strane i tako obezvredili čitavu medalju. Posledice činjenice da nismo imali političku izdržljivost potrebu za obezbeđivanje obnove Avganistana i dostojnog života stanovnicima te zemlje, moraćemo da snosimo i u Evropi.

Ako hoćemo da avganistanske snage bezbednosti budu uspešne u borbi protiv Talibana, onda moramo i da ih osposobimo za to. A to može zahtevati i više od onoga što smo u ovom trenutku spremni da učinimo. U svakom slučaju, ne bi smelo da dođe i do drugog preuranjenog povlačenja.