Šefica Zelenih Simone Peter još ima šta da vidi na svojoj Fejsbuk stranici. Eho njenih izjava o novogodišnjoj noći u Kelnu je, u najmanju ruku, živahan. Najpre je za Rajniše post optužila kelnsku policiju jer je kontrolisala stotine migranata iz severnoafričkih zemalja, da bi onda, dan kasnije, relativizovala svoje reči. Prvi istup privukao je, samo na toj Fejsbuk stranici, oko 2.400 reakcija, a drugi čak 9.000. Eufemistički rečeno, ton komentara je sve samo ne umeren.

To nam govori da će ove godine debata o izbegličkoj politici i integraciji postati sirovija. Može se pretpostaviti da to ima veze sa događajima iz prošle godine: najpre sa terorističkim napadom u Berlinu, sa napadom mladih sirijskih izbeglica na beskućnike u istom gradu pa i sa do sada neviđenim prisustvom policije tokom dočeka Nove godine u Kelnu.

Treba praviti razlike, u to nema sumnje. To i čini svako ko je iole pri zdravoj pameti. Na nivou statističke greške je broj došljaka koji žele da napadnu i ubiju svoje domaćine – stanovnike Nemačke. Toga su građani svesni – poslednja anketa pokazuje da opasnosti koje nosi izbeglički talas drže za umerene.

Pa ipak, oštri komentari u slučaju šefice Zelenih pokazuju da raste i svest za rizike izbegličke politike. O temi se diskutuje drugačije, otvorenije, možda i sa manje zadrške nego pre samo nekoliko sedmica. Kako da se dešava preokret, kao da se nazire kraj intelektualnih i psiholoških samorazumljivosti koje su trajale decenijama.

Neki su od početka govorili da se u izbegličkoj politici ne radi samo o milosrđu i veličanstvenoj spremnosti da se pomogne već i o Nemačkoj samoj. Otvaranje granica, kakvo god bilo, u tom je čitanju bilo i pokajnički potez za sve one godine od 1933. do 1945. Latentno se tako nacizam još jednom sahranjivao, genocid i masovni teror smeđih košulja su još jednom prebrođeni – manje politički, a više psihološki. Radilo se tome da se Hitlerovo nasleđe još jednom zgromi, da njegovo vaskrsnuće postane sasvim nemoguće.

Možda je bilo više od pukog slučaja to što je 2012. godine, nedugo pred izbegličku debatu, stigao bestseler koji se bavi upravo ovim strahom, koji literarno inscenira mogućnost Hitlerovog vaskrsnuća. Roman „Opet on" Timura Vermesa je fantazija o Hitleru koji se vraća među žive i ponovo osvaja ljude. Uspeh knjige i filma snimljenog po njoj pokazuju da i dalje traju strah i fascinacija Nemaca neumrlim firerom.

To nije promenila ni Letnja bajka 2006, kada je Svetsko prvenstvo u Nemačkoj otkrilo obrise novog patriotizma, neopterećenog prošlošću. Zaključci su tada bili pogrešni: Nemci i dalje imaju muke sa svojom zemljom i njenom istorijom. I dobro je što je tako, veoma dobro.

Ne može se to izmeriti i dokazati, ali svuda lebdi utisak da je otvaranje granica za današnje izbeglice bilo – između ostalog! – i egzorcizam protiv smeđih duhova nacizma. U tom smislu to je gest jake simbolike sa veoma realnim posledicama.

Te su posledice jedno vreme mogle da se ignorišu – recimo u prvoj polovini prošle godine. Izbeglice su živele relativno odvojeno od nemačke svakodnevice. I debata je mahom ostajala simbolična, vrtela se oko pitanja: šta je Nemačka? I više od toga: Šta Nemačka želi da bude? Odgovor koji je dominirao medijskim napisima bio je da Nemci žele šarenu i kosmopolitsku zemlju. Ispod radara je bila računica da će migranti doprineti degermanizaciji – simbolično i biološki. U poređenju sa tim, u mejnstrimu je bilo malo reči o terorizmu i drugim opasnostima.

Izgleda da se to menja. Idealizam, čini se, nije više tako nemaran. Rasklapaju se ne tako šareni nabori koje migracija nosi: pokušaji da se pridobiju džihadisti, opasnost od radikalizacije. Sada se otvorenije postavljaju pitanja o tome da li će integracija uopšte uspeti. Politika reaguje, zakoni se pooštravaju, obaveštajne službe i policija dobijaju šira ovlašćenja. To su otrežnjujuće vesti.

Nemačka trenira crne misli. Navikava se na činjenicu da nije svuda tako idilično kao u nemačkom ili evropskom dvorištu. Van te ograde svet kuca drugačije – nikako bolje. To nije prijatno saznanje. Ali je dobro konačno to priznati jer se mogu izvući bitni zaključci za život unutar naše ograde. Idealizmu treba realizam. Samo tako može da razvije punu snagu.