Da li je dobro biti ili ne biti potpuno otvorena kultura? Iskusiti uticaje odasvud? Biti živo zainteresovan za Istok i za američki modernizam, Rusiju i Australiju. Izdavati knjige napisane u raznim zemljama, sa različitim idejama u raznim žanrovima?

Sve to se dešava u Nemačkoj i izaziva moje ushićenje. Susret sa nemačkom kulturom desio se zato što su tamo počeli da objavljuju moje knjige sa zavidnom istrajnošću. Počeli su da me pozivaju da pišem članke i da dajem intervjue za najrazličitije medije – od intelektualnih nedeljnika koji se čitaju u celoj zemlji do popularnih regionalnih novina.

Nemačka umesto Francuske

Oduvek sam bio predani poštovalac francuske kulture, u detinjstvu sam živeo u Parizu, a i kasnije, kada je moj otac radio za UNESKO, vraćao sam se tamo,. Bio sam uveren da neću videti ništa lepše od Pariza. Nemačka je za mene bila tranzitna zemlja. Putovao sam po Zapadnoj Nemačkoj, video sam njen procvat, radovao mu se, i to je bilo sve.

No, kad sam napisao svoj prvi roman „Ruska lepotica“ došao sam 1990. na Frankfurtski sajam knjige. Tu sam doživeo borbu četiri velika nemačka izdavača za moju knjigu. Tada je pobedio Fišer (Fischer) i nikada zbog toga nisam zažalio. Nije mi bilo žao ni to što je kod mene mesto Francuske polako zauzimala Nemačka. Ne, ja sam nastavio (i nastavljam) da volim Francusku, ali Nemačka me privlačila sve više. Ne samo da su tamo štampali moje knjige, čitali su ih, ocenjivali, raspravljali o njima. Putovao sam po malim i velikim gradovima zemlje a na susrete su uvek dolazili zainteresovani ljudi.

Jedino jedno nisam shvatao. Svaki put bi na književni nastup dolazilo tačno toliko ljudi koliko je bilo stolica u sali. A karte uglavnom nisu prodavali unapred, pa se nije moglo unapred znati koliko će naroda doći. A ipak, stolica nije bilo isto koliko i gostiju. Toga ima samo u Nemačkoj!

Pelcovanje protiv zaraze

Često nisam nastupao sam već sa kolegama iz drugih zemalja, pa sam video da se zainteresovanost za Rusiju, koja se obično menja u zavisnosti od toka kako se Rusija ponaša na međunarodnoj pozornici, kod Nemaca kombinuje sa zainteresovanošću za druge literature i druge načine života. Govorim pre svega o zapadnoj Nemačkoj koju poznajem duže, ali sada vidim isti taj pluralistički interes i u istočnom delu zemlje.

Mislim da je koren te zainteresovanosti – nemački bunt protiv sebe samih u prošlosti, odnosno u okretanje leđa Hilterovom totalitarnom režimu. Biti otvoren prema svetu – znači izbeći svekoliku zarazu nacionalizma. Biti otvoren prema svetu – to nije samo kulturna pozicija. Taj stav prelazi u ljudsko saučešće u odnosu na stradanje drugih zemalja. Ta pozicija je našla svoj izraz u prijemu tolikog broja izbeglica iz Sirije i Iraka, što u drugim zemljama nije bilo moguće. No, sve je to samo politička komponenta otvorenosti kulture. 

A istorijski deo otvorene kulture povezan je sa zainteresovanošću Getea i mnoštva drugih nemačkih pisaca za „svetsku literaturu“ – pojam je smislio Gete. Ne zatvarati se prema drugima i u sebe! U tome je povezanost nemačke klasične kulture i ruske kulture u XIX veku. Nemačka klasična književnost, kao i nemačko slikarstvo i, naposletku, muzika postali su međunarodni zato što su bili otvoreni za sve tajne ljudske prirode pa su time, sledstveno, bile opšteljudske.

Fudbal bez golmana

Otvorenost nemačke kulture osetio sam i tada kada sam godine 2015. predavao na Berlinskom slobodnom univerzitetu. Veliki broj mojih studenata su bili iz drugih zemalja, ali sam imao utisak da su svi oni podlegli privlačnosti nemačke otvorene, slobodne kulture. Govorili smo o svojstvima književnosti. Niko nije bio protiv pluralizma, smisaonog i značenjskog. Auditorij je bio spreman za razumevanje „tuđeg“ sveta.

Naposletku, nije uvek lako biti otvoren. To je kao kad u fudbalu igraš bez golmana. Mogu ti dati go. Ali kada otvorena kultura krene u ofanzivu ona osvaja budućnost, pa je golman manje potreban od drugih igrača.

Sloboda je uvek rizična rabota. Ali u Nemačkoj većina stanovnika ne sumnja u otvorenost i slobodu, pa to proizvodi silan utisak u našim zamršenim vremenima.

*Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi. Autor je knjiga „Život sa idiotom" (1991), „Strašni sud" (1994), „Ruska lepotica" (1996), „Pet reka života" (1998), „Enciklopedija ruske duše" (1999), „Dobri Staljin" (2004) itd.