„To što se desilo, lično nas je potreslo“. Tako terorističke napade u Parizu doživljava jedan francuski glumac koji živi u blizini koncertne dvorane Bataklan. „Teroristi su nas pogodili direktno u srce, u naš život. Svako od nas mogao je da bude ubijen.“

Mnogi Francuzi se, nakon napada, osećaju prepušteni sami sebi. Jedan 23-godišnjak, koji je preživeo masakr u koncertnoj dvorani, rekao je novinarima: „Ne možete ni da zamislite koliko se nemoćno čovek oseća u tom trenutku. Da sam imao oružje, uzvratio bih. Ne bih sedeo i čekao da me ubiju.“

Drugi Parižanin je neposredno pred napad napustio jedan od kafića koji su bili na meti napadača. „To su mesta, na koja često dolazim, a sada sam tu da položim cveće. To je zastrašujuće.“

Trauma

Izraelac Gal živi u Parizu, ali u momentu napada nije bio u francuskoj metropoli. „Prestravljen sam. Kao Izraelac, dobro znam da takve katastrofe mogu da budu velika trauma za ljude i pored toga što nisu direktno pogođeni.“

To potvrđuje i psiholog Jan Kicilhan. „Taj fenomen zove se sekundarna trauma. Kada neko nekome ispriča o nekom negativnom događaju, to može da ga traumatizuje, nezavisno od toga što niko od njegovih bližnjih nije stradao“, objašnjava ekspert za traume Kicilhan sa visoke škole Filingen-Šveningen iz Baden-Virtemberga.

„Čak i kada nešto vidite na televiziji, moguće je da ćete da razvijete strahove koji mogu da dostignu patološke razmere. Iz toga mogu da nastanu socijalni problemi, na primer strah da odete na posao, a mogu se razviti i poteškoće u komunikaciji ili konflikti u odnosima sa ljudima.“

Kako se odnositi prema nacionalnoj traumi, kao što su teroristički napadi? „Pošto teroristički napad ima kolektivni cilj, suočavanje s njim trebalo bi da se odvija kolektivno, na nivou društva“, smatra psiholog Kicilhan. Kada demokratska, zapadna društva postanu meta, najbolji način da se oduprete osećanju ugroženosti i pretnje, jeste da to stanje zajednički prebrodite.

„Ne suzbijati osećanja“

Važno je iskazati solidarnost i otvoreno pričati o traumi. „Najpre mora da nam bude jasno da ta vrsta terora postoji. Potom moramo istaći da muslimani nisu teroristi, već da iza tih napada stoji organizacija koja sebe naziva 'Islamskom državom'.“

Kicilhan, koji ima iskustva sa ljudima iz zemalja poput Iraka, Izraela ili sa palestinskih područja, savetuje ljudima da otvoreno pričaju o svojim traumama. Oni bi trebali da budu deo društvenog diskursa. Ne pomaže ako se te teme izbegavaju. One su relevantne i na političkom nivou – za vlade i ministarstva. Ako strahove i brige zadržavate za sebe i napravite od toga tabu, to nije od pomoći, loše je za psihičko zdravlje i ne pomaže društvu u procesu ozdravljenja.“

Izraelac Gal kaže da su on i njegovi prijatelji stalno i iskreno razmenjivali svoja razmišljanja o događajima u Parizu. „Upravo zato što nisam iz Pariza, osećam potrebu da ljudima objasnim da to nije samo francuski problem. Ljudi u celom svetu moraju da znaju kako da se odnose prema takvim traumama.“

Povratak u normalnost

Političke teme ne bi trebalo da budu samo predmet razgovora odraslih ljudi. Psiholog Kicilhan smatra da bi o tome trebalo pričati i sa decom. „Mediji, škole i univerziteti moraju da budu spremni na novu situaciju na polju međunarodnog terorizma.“

Pored toga, građani moraju da znaju šta je trauma, kako se ona identifikuje i kako se prema njoj ophodi. Široko rasprostranjeno mišljenje da su deca suviše mala da bi shvatila šta znači jedan teroristički napad, nije primereno. „Deca su veoma pametna i tačno znaju šta se dešava. Ako se s njima ne razgovara, onda mogu da dobiju pogrešne informacije ili, što je najgore, nikakve – a to može da izazove nekontrolisane strahove. Naravno da bi takve razgovore trebalo voditi na način koji je za decu razumljiv.“

Najvažnije nakon takvog napada, jeste vratiti se u normalnost. „Potrebno je da izlazimo, da se zabavljamo, da budemo srećni i da nastavimo da radimo sve ono što smo radili i pre napada. To važi i za decu i za odrasle. Ali ljudima najpre moramo da pružimo opšte informacije o traumi i njenim psihološkim posledicama. Potom moramo da im pomognemo da s tim izađu na kraj. Jer ako ne budemo u stanju da nastavimo da vodimo normalan život, teroristi će biti pobednici. A to je na kraju krajeva ono što oni i žele, zar ne?“