DW: Gospođo Flaspeler, nismo se rukovali. Kultura pozdravljanja i način na koji se međusobno susrećemo su se promenili. Kako to možemo da nadoknadimo?

Svenja Flaspeler: Ne znam da li to uopšte može da se nadoknadi. Mi se nalazimo na početku iskustva koje verovatno nikada nećemo zaboraviti. Pri tom je veoma interesantno da se blizina, solidarnost i briga obično iskazuju zagrljajem ili ponudom nekome da uđe u vašu kuću. Sve se to sada zapravo preokreće. Taj preokret je za sve nas težak – i to je dobro.

U istoriji čovečanstva oduvek su postojale epidemije, poput kuge u Srednjem veku ili španske groznice 1918. godine. U kojoj je meri ovaj virus svojevrsni stres-test za društvo?

Prvo što mi pada na pamet je knjiga „Nadzirati i kažnjavati“ Mišela Fukoa. Taj francuski istoričar i filozof dubinski je proučavao pojavu kuge na početku 17. veka i veruje da je za borbu protiv takve bolesti potrebno više od medicinskih mera.

Ovo je zapravo uprizorenje disciplinovanog društva, jer smo razdvojeni, razdeljeni, nadzirani i kontrolisani. To trenutno doživljavamo: svi prostori našeg kretanja, poput pozorišta ili javnih prostora biće zatvoreni. Ne susrećemo se više. Ugurani smo nazad u svoj privatni prostor.

U kojoj meri nam ova kriza pokazuje slabosti našeg ekonomskog sistema?

Neverovatno jasno. Padaju mi na pamet napetosti između produkcije i reprodukcije na koju od sedamdesetih ukazuje feministička filozofija. U istoriji se oduvek proizvodnja stavljala iznad reprodukcije. A reprodukcija – sve ono što uglavnom rade žene koje za to nisu plaćene – odvijalo se u pozadini.

Sada shvatamo koliko je važno brinuti se, starati se, negovati. U isto vreme, shvatamo i to koliko je čitav naš sistem dizajniran za potrošnju i proizvodnju, a s ciljem održavanja te beskrajne petlje. Sada shvatamo koliko je krhak ovaj kapitalistički sistem i da bi možda trebalo razmotriti tu hijerarhiju.

Trezveno posmatrajući, klimatska kriza je mnogo veća pretnja od korona-virusa. Ipak, trenutna zdravstvena kriza shvata se mnogo ozbiljnije. Zašto je to tako?

Sagledavanje te dve krize zajedno dovodi do otrežnjujućih zaključaka: u ovom trenutku od nas se traži da pokažemo solidarnost sa starijim osobama. Kad je reč o klimatskim promenama situacija je obrnuta: mladi ljudi traže solidarnost od starijih s ciljem sprečavanja buduće katastrofe.

Razlika je u tome što sada imamo akciju širom sveta protiv jednog neprijatelja, ovog virusa. Njega u onoj drugoj krizi nema. Ali vidimo da, ako svet to hoće, on zaista može da se mobiliše.

Pri tom ne bi trebalo padati u naivni optimizam. Mora se biti svestan da su ekonomija, a time i radna mesta, ugroženi. Ne želim ni da zamislim šta bi se desilo ako bi se ukrstili preopterećeni zdravstveni sistem i recesija. Tada bi bilo zaista politički opasno.

Može li iz svega ovoga da izađe i nešto pozitivno?

Ova kriza i zastoj predstavljaju svojevrstan prostor za razmišljanje koji nam je dat. Ne bih sada išla tako daleko pa da kažem: potrebna nam je antikapitalistička borba i velika revolucija. Ali, naravno da možemo da preispitamo pojedinačne elemente ovog sistema, one o kojima se već dugo raspravlja.

To podrazumeva rad od kuće, veću fleksibilnost i kompatibilnost sa porodicom. Trebalo bi da bude kažnjivo to što su neke institucije i neki poslodavci i dalje protiv toga, i smatraju da moraju da nadgledaju svoje zaposlene. To uopšte nije u skladu sa vremenom.

Smatram i da je dobro iskustvo to što je naše potrošačko ponašanje ograničeno i što smo ponovo upućeni sami na sebe. Svi intuitivno znaju da potrošnja nakratko stvara podsticaje, ali to nije ono što dugoročno povezujete sa srećom.

U ovoj krizi mogli bismo se filozofski osvrnuti i na koncept sreće. U antičkom shvatanju sreće, moral igra važnu ulogu: samo moralni život je dobar život.

Želeo bih da na ovom mestu pomenem onu čuvenu izreku francuskog matematičara i filozofa Bleza Paskala: „Sva čovekova nesreća proističe iz njegove nesposobnosti da bude sam u prostoriji.“ Kako možemo da se nosimo sa dosadom izolacije?

Nije samo Blez Paskal, već je i Martin Hajdeger insistirao na tome da bi čovek samostalno trebalo da pronađe svoj put. Tada zabrinutost za sopstveno postojanje postaje najvažnija briga. A tu zabrinutost osećamo u trenucima egzistencijalne izloženosti ničemu, kako to Hajdeger kaže. Tako u ovim veoma tihim trenucima, dok sedimo sami u sobi, postajemo svesni svoje nesposobnosti: okruženi smo smrću koja nas čeka.

Hana Arent je međutim uvek smatrala da društvenost, Vita Activa (aktivan život), izgleda sasvim drugačije. Da se radi o tome da politički zajedno delujemo. Moram reći da mi se to više sviđa.

Može li dakle ova kriza da promoviše povratak na ono što je zaista važno u životu?

Mislim da je sada jednostavno na nama kako ćemo da se ponašamo u ovoj krizi i koliko možemo da iskoristimo ovu pozitivnu energiju. Ja sam pre svega veoma optimistična osoba i zato podstičem ljude da iskoriste ovu priliku i njene pozitivne efekte.

*Filozofkinja Svenja Flaspeler glavna je urednica „Filozofskog magazina“. Od 2013. godine rukovodi međunarodnim filozofskim festivalom „phil.cologne“, zajedno sa Volframom Ajlenbergerom, Gertom Skobelom i Jirgenom Vibikeom. Autorka je brojnih eseja i knjiga, uključujući i bestseler „Potentna žena. Za novu ženstvenost“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android