1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Društvo

„Ova kriza nam daje prostor za razmišljanje“

23. mart 2020.

Zaustavite se, razmišljajte, izdržite. Nemačka filozofkinja Svenja Flaspeler ohrabruje ljude da iskoriste trenutnu situaciju. Korona-kriza je, smatra, prilika da se preispita suština potrošačkog društva.

Svenja Flespoler, glavna urednica „Filozofskog magazina“
Svenja Flespoler, glavna urednica „Filozofskog magazina“Foto: Johanna Ruebel

DW: Gospođo Flaspeler, nismo se rukovali. Kultura pozdravljanja i način na koji se međusobno susrećemo su se promenili. Kako to možemo da nadoknadimo?

Svenja Flaspeler: Ne znam da li to uopšte može da se nadoknadi. Mi se nalazimo na početku iskustva koje verovatno nikada nećemo zaboraviti. Pri tom je veoma interesantno da se blizina, solidarnost i briga obično iskazuju zagrljajem ili ponudom nekome da uđe u vašu kuću. Sve se to sada zapravo preokreće. Taj preokret je za sve nas težak – i to je dobro.

U istoriji čovečanstva oduvek su postojale epidemije, poput kuge u Srednjem veku ili španske groznice 1918. godine. U kojoj je meri ovaj virus svojevrsni stres-test za društvo?

Prvo što mi pada na pamet je knjiga „Nadzirati i kažnjavati“ Mišela Fukoa. Taj francuski istoričar i filozof dubinski je proučavao pojavu kuge na početku 17. veka i veruje da je za borbu protiv takve bolesti potrebno više od medicinskih mera.

Ovo je zapravo uprizorenje disciplinovanog društva, jer smo razdvojeni, razdeljeni, nadzirani i kontrolisani. To trenutno doživljavamo: svi prostori našeg kretanja, poput pozorišta ili javnih prostora biće zatvoreni. Ne susrećemo se više. Ugurani smo nazad u svoj privatni prostor.

U kojoj meri nam ova kriza pokazuje slabosti našeg ekonomskog sistema?

Neverovatno jasno. Padaju mi na pamet napetosti između produkcije i reprodukcije na koju od sedamdesetih ukazuje feministička filozofija. U istoriji se oduvek proizvodnja stavljala iznad reprodukcije. A reprodukcija – sve ono što uglavnom rade žene koje za to nisu plaćene – odvijalo se u pozadini.

Sada shvatamo koliko je važno brinuti se, starati se, negovati. U isto vreme, shvatamo i to koliko je čitav naš sistem dizajniran za potrošnju i proizvodnju, a s ciljem održavanja te beskrajne petlje. Sada shvatamo koliko je krhak ovaj kapitalistički sistem i da bi možda trebalo razmotriti tu hijerarhiju.

Trezveno posmatrajući, klimatska kriza je mnogo veća pretnja od korona-virusa. Ipak, trenutna zdravstvena kriza shvata se mnogo ozbiljnije. Zašto je to tako?

Sagledavanje te dve krize zajedno dovodi do otrežnjujućih zaključaka: u ovom trenutku od nas se traži da pokažemo solidarnost sa starijim osobama. Kad je reč o klimatskim promenama situacija je obrnuta: mladi ljudi traže solidarnost od starijih s ciljem sprečavanja buduće katastrofe.

Razlika je u tome što sada imamo akciju širom sveta protiv jednog neprijatelja, ovog virusa. Njega u onoj drugoj krizi nema. Ali vidimo da, ako svet to hoće, on zaista može da se mobiliše.

Pri tom ne bi trebalo padati u naivni optimizam. Mora se biti svestan da su ekonomija, a time i radna mesta, ugroženi. Ne želim ni da zamislim šta bi se desilo ako bi se ukrstili preopterećeni zdravstveni sistem i recesija. Tada bi bilo zaista politički opasno.

Može li iz svega ovoga da izađe i nešto pozitivno?

Ova kriza i zastoj predstavljaju svojevrstan prostor za razmišljanje koji nam je dat. Ne bih sada išla tako daleko pa da kažem: potrebna nam je antikapitalistička borba i velika revolucija. Ali, naravno da možemo da preispitamo pojedinačne elemente ovog sistema, one o kojima se već dugo raspravlja.

To podrazumeva rad od kuće, veću fleksibilnost i kompatibilnost sa porodicom. Trebalo bi da bude kažnjivo to što su neke institucije i neki poslodavci i dalje protiv toga, i smatraju da moraju da nadgledaju svoje zaposlene. To uopšte nije u skladu sa vremenom.

Smatram i da je dobro iskustvo to što je naše potrošačko ponašanje ograničeno i što smo ponovo upućeni sami na sebe. Svi intuitivno znaju da potrošnja nakratko stvara podsticaje, ali to nije ono što dugoročno povezujete sa srećom.

U ovoj krizi mogli bismo se filozofski osvrnuti i na koncept sreće. U antičkom shvatanju sreće, moral igra važnu ulogu: samo moralni život je dobar život.

Želeo bih da na ovom mestu pomenem onu čuvenu izreku francuskog matematičara i filozofa Bleza Paskala: „Sva čovekova nesreća proističe iz njegove nesposobnosti da bude sam u prostoriji.“ Kako možemo da se nosimo sa dosadom izolacije?

Nije samo Blez Paskal, već je i Martin Hajdeger insistirao na tome da bi čovek samostalno trebalo da pronađe svoj put. Tada zabrinutost za sopstveno postojanje postaje najvažnija briga. A tu zabrinutost osećamo u trenucima egzistencijalne izloženosti ničemu, kako to Hajdeger kaže. Tako u ovim veoma tihim trenucima, dok sedimo sami u sobi, postajemo svesni svoje nesposobnosti: okruženi smo smrću koja nas čeka.

Hana Arent je međutim uvek smatrala da društvenost, Vita Activa (aktivan život), izgleda sasvim drugačije. Da se radi o tome da politički zajedno delujemo. Moram reći da mi se to više sviđa.

Može li dakle ova kriza da promoviše povratak na ono što je zaista važno u životu?

Mislim da je sada jednostavno na nama kako ćemo da se ponašamo u ovoj krizi i koliko možemo da iskoristimo ovu pozitivnu energiju. Ja sam pre svega veoma optimistična osoba i zato podstičem ljude da iskoriste ovu priliku i njene pozitivne efekte.

*Filozofkinja Svenja Flaspeler glavna je urednica „Filozofskog magazina“. Od 2013. godine rukovodi međunarodnim filozofskim festivalom „phil.cologne“, zajedno sa Volframom Ajlenbergerom, Gertom Skobelom i Jirgenom Vibikeom. Autorka je brojnih eseja i knjiga, uključujući i bestseler „Potentna žena. Za novu ženstvenost“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preskoči sledeću sekciju Više o ovoj temi