DW: Već dugo u Venecueli postoje problemi sa snabdevanjem, roba se nabavlja na markice, preti humanitarna katastrofa. Zašto Maduro baš sada traži pomoć od UN?

Huan Francisko Alonso: To izgleda ostaje tajna. Maduro ni na koji način nije objasnio zašto se baš sada odlučio na ovaj korak. Bilo je izveštaja da više brodova krcatih robom čeka u venecuelanskim lukama, ali ne uvoze robu u zemlju jer nije plaćena. Niko više ne želi da Vladi pozajmljuje novac ili isporučuje robu na poček. Jasno je da Vlada ne može sama da reši probleme i zato traži humanitarnu pomoć. Situacija je posebno kritična sa lekovima.

Upravo se o tome radilo u Madurovom pozivu – on se odnosio na zdravstveni sistem i manjak medikamenata. Koliko je loše stanje u bolnicama?

Ima organizacija koje procenjuju da je ugrožen život oko četiri miliona ljudi: samo ih je 200.000 sa visokim pritiskom, sličan broj pacijenata koji boluju od tumora, side i tako dalje. Kada se zbroje ljudi za čije bolesti uopšte nema lekova, ili ih ima vrlo malo, onda je jasno: ovo više nije šala. U Venecueli ljudi umiru jer nemaju čime da se leče. Osim toga nedostaje medicinskih instrumenata. I za to je kriva vlast. Ona je dužna da obezbedi medicinsku negu i u tome ne uspeva.

Nije li ironično da se Maduro obraća Ujedinjenim nacijama? Upravo je u velikim organizacijama Karakas uvek video duh američkog imperijalizma.

Maduro nikada nije direktno kritikovao UN, već je pre svega napadao ljude koji su mu savetovali da se obrati UN za pomoć. I kritikovao je sve one koji su koristili sintagmu „humanitarna pomoć". Iako to nikada nije tako izgovoreno, prema nazoru mnogih socijalista bi humanitarna pomoć otvorila vrata za spoljne intervencije. Ta gospoda zaista misle da će, ako zatraže lekove i namirnice od UN, u zemlju ući Plavi šlemovi da bi delili te namirnice. Naravno da nije tako.

Ipak poziv upomoć deluje kao poraz politike socijalista pod Madurom.

Svakako. To je priznanje Vlade da je nesposobna da sama reši probleme. To vidim slično kao kod Anonimnih alkoholičara: priznanje da si zavisan je prvi korak ka rešenju problema. U slučaju Venecuele bi to moralo da znači da Vlada prizna da ekonomski model ne funkcioniše kako bi ga promenila. Ali to Vlada ne želi. Molba za pomoć je nezvanična objava da je stanje veoma ozbiljno. Tako u Venecueli još nikada nije bilo. Toga ima u Haitiju, ali ne u zemlji koja je pre samo tri godine imala masne prihode od nafte. I tada su postojali nagoveštaji problema. Sada, kada novac više ne teče, nema finansijskih sredstava da se problemi saniraju i oni se pokazuju u punoj razmeri.

Šta mogu da preduzmu UN kako bi pomogle Venecueli da prevaziđe nestašicu?

To bi moglo da potraje. Radi se o tome da se zdravstveni sistem ponovo postavi na noge. Najpre nam treba nekoliko stotina pošiljki lekova da bismo ublažili akutni problem. Zatim mora ponovo da se pokrene proizvodnja medikamenata. Bajer i drugi farmaceutski koncerni ovde imaju proizvodnju, ali ništa ne prave jer im nedostaju sirovine. Njih ponovo treba obezbediti. Osim toga treba popraviti opremu u bolnicama – trebaju nam rezervni delovi. I svakako treba naći zamenu za oko 19.000 lekara koji su napustili zemlju poslednjih godina.

*Huan Francisko Alonso je slobodni novinar iz venecuelanskog glavnog grada Karakasa.