Ne, do ovog rezultata se nije došlo u skladu sa zakonom. Onaj ko zatvara opozicionare, zabranjuje izborne skupove suprotne strane i ućutkuje novinare, ne može sebi uzeti za pravo da bude demokratski legitimiran. S obzirom da se Erdogan u Turskoj upravo tako ponašao, a ipak - prema zvaničnim podacima - tek tesno pobedio, buduća moć predsednika nije rezultat slobodno iznesenog mišljenja, već je to nasilno preuzimanje jedne demokratske države.

Sloboda odlučivanja u Nemačkoj

U Nemačkoj je situacija drugačija. Oko 1,5 miliona turskih državljana sa pravom glasa koji žive ovde u Nemačkoj, mogli su da se slobodno informišu. Bilo je izbornih skupova svih stranaka, sloboda mišljenja nije ograničena, ko je kritikovao budućeg samodršca, nije morao da strahuje od zatvora. A ipak: više od 63 posto Turaka koji su glasali u Nemačkoj odlučilo se za Erdogana. U apsolutnim brojkama je to oko 450.000 ljudi. Te brojke bi se trebalo da prodrmaju Nemce. Tu ne pomaže ni činjenica da je samo 50 posto nemačkih Turaka sa pravom glasa izašlo na referendum i da je u drugim zemljama, poput Austrije, izjašnjavanje za Erdoganov tabor bilo još veće. Jer kada toliko mnogo ljudi koji ovde žive - podržava čoveka koji između ostalog hoće da uvede i smrtnu kaznu - onda to znači da je sa integracijim nešto pošlo prilično naopako.  

Nemačka sada morati biti iskrena. Političke kao i civilno-društvene snage moraju priznati svoje greške iz proteklih nekoliko decenija.To nije sasvim bezopasno u ovoj izbornoj godini u Nemačkoj, jer populističke debate o dvojnom državljanstvu i njihove fantazije o proterivanju stranaca ne vode nikuda i samo idu na ruku AfD-u.

Konačno odluka o pristupu

Nemačka neće moći da se osloni ni Brisel. Uzbuđeno negodovanje post festum i pretnja da će se sada stvarno prekinuti pregovori o pristupu Turske EU - ne samo da su znak bespomoćnosti, već su i smešni. Upravo ta dugogodišnja neodulučnost je to što mnogim Turcima daje osećaj da ih EU ne shvata ozbiljno i što je Erdogana na kraju podstaklo da jasnim anti-EU kursom demonstrira staru moć i snagu.

Evropa tu mora konačno imati jasan kurs: Ukoliko Turska nije poželjna kao punopravna članica, onda se to mora iskreno reći i moraju se tražiti drugi oblici saradnje. Jer Turskoj je Evropa ekonomski potrebnija nego obrnuto. To zna i Erdogan. On je postao veliki jer je bio privredno uspešan. A njegova kruna će brzo pasti ukoliko zemlja nastavi da ekonomski propada: Već sada stopa inflacije iznosi više od 11 posto, a stopa nezaposlenosti od 13 posto je najveća u proteklih sedam godina.

Nemački Turci moraju pomoći

Dakle, problem sa sopstvenim pristalicama Erdogana, Nemačka će moći samo sama da reši - tako što će konačno prihvatiti činjenicu da je useljenička zemlja. To znači: dosta je bilo priče o nekakvoj vodećoj kulturi i multi-kulti društvu. Treba jasno zastupati demokratski ustav: Onaj ko živi u Nemačkoj mora prihvatiti da je brak maloletnika zabranjen, da su ubistva iz časti zločin, da su homoseksualci ravnopravni isto tako i žene, i da je nemački ustav ionako iznad svega i da o tome nema diskusije.

Populistima je potrebna nesigurnost kako bi bili uspešni. Oni moraju zastrašivati kako bi potom mogli da izigravaju spasitelja. U to nadigravanje se ne smemo upustiti, jer će na kraju uvek pobediti najglasniji. Zbog toga su sada na potezu onih 3 miliona građana sa turskim poreklom koji nemaju turski pasoš ili su glasali protiv Erdoganovog kursa. Oni su potrebni kao graditelji mostova između turskih zajednica i nemačkog većinskog društva.

Jer nemačkom društvu je sad potrebna hladna analiza koja će odgovriti na pitanje: Zašto je toliko mnogo nemačkih Turaka moglo da bude zavedeno - i šta je proteklih decenija dobro funkcionisalo i može da služi kao uzor.