Opadanje broja članova rimokatoličke i evangelističke crkve ne zaobilazi ni parohije u Rurskoj oblasti, najvećem urbanom čvorištu u Nemačkoj. Trenutno se svake godine desetinama bogomolja oduzima sakralni status (profanacija). One su nakon samo nekoliko decenija izgubile svoju prvobitnu funkciju, ali je njihova arhitektura i dalje svedočanstvo vremena u kojem su izgrađene.

U Drugom svetskom ratu, Rurska oblast na zapadu zemlje bila je stalna meta savezničkih bombardovanja – i to ne samo tamošnje industrije, već i gradskih jezgara. Šteta je bila ogromna.

Crkve takođe nisu bile pošteđene. Iako je fokus posleratne obnove bio na što bržem obezbeđivanju stambenog prostora, crkve su i dalje bile važne kao mesta vere, utehe i susreta.

Moderna crkvena arhitektura kao zaštitni znak SR Nemačke

U tom poslu, mlada Savezna Republika Nemačka (u socijalističkom DDR-u izgrađeno je znatno manje crkava) mogla je da računa na veliki broj arhitekata koji su se još pre Drugog svetskog rata oprostili od istoricizma i okrenuli moderni. 

Podstaknuta društvenim potresima i ustavnim odvajanjem crkve od države, u to vreme se razvila visoko eksperimentalna faza sakralne gradnje.

Mnogi od tih arhitekata tada su se ponovo latili posla – što je za zemlju bio srećan ishod i iz političkih razloga. 

„SR Nemačka je time mogla i na međunarodnom planu da se predstavi kao progresivna, otvorena i moderna zemlja“, kaže Manuela Klauzer, istoričarka umetnosti i članica istraživačke grupe za transformaciju sakralnog prostora na Univerzitetu u Bonu. 

Upravo u prilično konzervativnom kontekstu crkve, moglo se pozvati na period pre nacističkog režima, „u kojem je Nemačka već zastupala ove napredne ideje, mnogo pre svih drugih zemalja“.

I tako su arhitekte rekonstruisale uništene ili oštećene istorijske crkve, planirale nove bogomolje i podizale ih. 

Mnoge katoličke crkve je projektovao Rudolf Švarc (1897–1961). On je 1957. zabeležio: „Trenutno gradimo skoro isključivo crkve, i to je svaki put težak i očajnički posao. Čovek bi pomislio da ćemo vremenom to naučiti, ali u stvarnosti je sasvim suprotno, svaki put je sve teže.“

Biskupi su izričito želeli veliku gustinu crkava u Rurskoj oblasti, pa ih je izgrađeno oko hiljadu. Nazivali su ih „crkvama za papuče“ – jer su svim parohijanima bile dostupne za nekoliko minuta hoda, u krajnjem slučaju i u papučama.

„Crkva je trebalo da bude srž njihovog života“, objašnjava Manuela Klauzer. „Pritom se nije radilo samo o redovnom odlasku na molitvu, već sasvim pragmatično o socijalnim ponudama koje su povezivale manje susedske jedinice, poput gradskih biblioteka ili sadržaja za penzionere i decu.“

Montažne crkve

Nov građevinski materijal bio je redak, ali ono čega je bilo u izobilju jesu šut i lomljeni kamen srušenih prethodnih zdanja. 

Na to se oslonilo i prilikom gradnje evangeličke Getsemanske crkve u Bohumu, jedne od 43 Bartningove „improvizovane crkve“ (Notkirchen) u Nemačkoj, nazvane po njihovom arhitekti Otu Bartningu (1883–1959). On je, kao i Rudolf Švarc, bio jedan od istaknutih predstavnika moderne crkvene arhitekture u Vajmarskoj republici i nakon 1945. Posebnost ovih objekata bila je u tome što su isporučivani kao gotov komplet za montažu.

Serijski proizvedena drvena noseća konstrukcija činila je osnovni skelet zajedno sa krovom, dok je lokalna zajednica na licu mesta dopunjavala temelje i zidove. Materijal za popunjavanje zidova i spoljne ograde parohijani su mogli sami da biraju i da objekat dalje razvijaju i dopunjuju prema sopstvenim zamislima. 

Time je ovaj program tada ispunio važnu funkciju, ne samo arhitektonski već i ljudski, ističe Manuela Klauzer: „Ljudima sloboda nije oduzeta gotovom arhitekturom, već su bili pozvani da u njoj učestvuju. Kroz to zajedničko iskustvo gradnje jačala je i sama zajednica.“

U ravni sa ljudima

Za raskoš i sjaj nije bilo ni novca ni vremena, a to nije odgovaralo ni tadašnjem duhu vremena u Nemačkoj. Postojala je i potreba da se suprotstavi zastrašujućem monumentalizmu iz doba nacionalsocijalizma. Sa klasičnim reprezentativnim građevinama iz prošlih vekova, koje svojom lepotom slave Boga, ove crkve imaju vrlo malo zajedničkog - neke danas deluju upadljivo bez ukrasa.

„Ove crkve su projektovane za novoformirana naselja, gde je cilj bio i da se ljudi privedu novoj demokratskoj ideji i da se gradi u njihovoj ravni, materijalima koje su poznavali iz svakodnevnog života“, objašnjava Manuela Klauzer. 

„A estetska praznina objekata bila je teološki utemeljena: trebalo je da pruži ljudima mogućnost da je ispune sopstvenom duhovnošću.“. Pa ipak, upravo ta jednostavnost mnoge ljude danas u svakodnevnom životu ostavlja zbunjenima.

„Karakteristika današnjeg planiranja crkvene gradnje nesumnjivo je misao: ne gradimo za večnost (...), kao što je to često bila namera ranijih vekova“, navodi se u članku evangeličkog nedeljnika „Der Weg" iz 1963. godine. „Moderni graditelji podižu crkve za današnjeg čoveka. Pritom se uzimala u obzir sutrašnjica, a ne prekosutrašnjica.“

Šesnaest projekata, deset gradova 

Stigavši u tu „prekosutrašnjicu“, na mnogim mestima se sada postavlja pitanje šta raditi s tim crkvama. Manifesta svojim programom pod nazivom „Ovo nije crkva“želi da pozove ljude da zajednički pronađu odgovore. U tu svrhu, žiri je u okviru programskog segmenta „16+“ unapred odabrao 16 projekata koji će biti realizovani u deset gradova Rurske oblasti.

Među njima je „Uhvati svetlost – Gradi mostove“ u Hristovoj crkvi u Herne. Tu je i projekat „Božanska kuhinja: Zajednička gradnja i kuvanje“ u Crkvi Svete Porodice. 

U Crkvi Svete Ane u Gelzenkirhenu može se videti izložba sa delima umetnika među kojima su Ming Vong, Filip Gufler i Džana Bilir-Majer. Deo programa na istom mestu uključuje i okupljanje za sve koji su ikada želeli da igraju košarku u crkvi.

Manifesta 16 u Ruru traje od 21. juna do 4. oktobra. Ulaz je besplatan.