Politika kancelarke Angele Merkel u izbegličkoj krizi još odavno je počela da se menja. Reč je o brojnim malim koracima, preduzetim možda na vreme da bi se izbegao poraz na izborima u tri savezne nemačke pokrajine koji se održavaju iduće nedjelje. Izbeglice i doseljenici kojima je kancelarka još jesenas izrazila dobrodošlicu bez ograničenja, sada bi trebalo da ostanu u Grčkoj ili, još bolje, već u Turskoj. Ima dosta smeštaja u Grčkoj i opasno preplovljavanje Egejskog mora nije neophodno, kaže sada kancelarka.

Granica između Grčke i Makedonije skoro potpuno je zatvorena. „Zatvaramo Balkansku rutu“, izjavio je predsednik Saveta EU Donald Tusk, sigurno ne bez dogovara s kancelarkom. On je istovremeno uputio još jedan poziv: izbeglice bi, molim lepo, odmah trebalo da ostanu kod kuće. „Osetno“ smanjivanje broja izbeglica, koje je Angela Merkel neprestano najavljivala, sada je ostvareno. To su omogućile Austrija i balkanske države sa svojim gornjim granicama za prijem izbeglica, bez obzira prema Grčkoj.

Odbiti umesto propustiti

To kancelarki odgovara, pa čak i ako taj postupak još uvek naziva jednostranim. Ona odbija utvrđivanje gornje granice za prijem izbeglica za Nemačku, jer je ta reč politički prokazana i jer želi da sačuva svoj obraz. No gornja granica je de fakto već odavno na snazi, jer nemačka vlada odbija da direktno dopremi izbeglice u Nemačku, zaobilazeći balkanske države.

Politika propuštanja izbeglica pretvorila se u politiku odbijanja. Izbeglice i doseljenici se, kad god je to moguće, vraćaju na spoljne granice Evropske unije. E ako to nije promena politike...

Još jesenas je Angela Merkel zajedno s francuskim predsednikom Fransoa Olandom proglasila da su pravila Evropske unije o azilu „zastarela“, jer ona više ne funkcionišu. Sada bi ta pravila, prema kojima je za izbeglice nadležna članica EU u koju prvu uđu, trebalo ponovo da važe. Takva promena je provedena: Grčka i Italija (što se trenutno još uvek vrlo malo spominje) trebalo bi da prihvate sve pristigle izbeglice, registruju ih, proteraju, odbiju. Da Grčka ne bi opet potonula u haos, ona će ponovo dobiti finansijsku i organizacionu pomoć Evropske unije.

Zadnji adut: Turska

Problem bi, pre svega, napokon trebalo da se prebaci sa Grčke na Tursku. Tu zemlju bi trebalo, velikodušnim ustupcima EU, pridobiti da izbeglice i migrante uopšte ne pušta preko granice, a u svakom slučaju da od Grčke nazad primi veći broj osoba koje su tamo nepoželjne.

Cena koju Turska može da zatraži je visoka: novac, ukidanje viza, članstvo u EU i nereagovanje Unije na kršenja ljudskih prava. Turci znaju da su zadnji pojas za spasavanje koji savezna kancelarka ima da bi uspela da prevlada izbegličku krizu. „Evropskog rešenja“, to je pragmatična kancelarka već odavno shvatila, neće biti. Ona je sklona „turskom“ rešenju. Turska će biti proglašena „sigurnom državom“ za izbeglice i doseljenike, što teoretski ilegalnim čini svaki pokušaj bekstva na teritoriju Evropske unije.

Bez brzog rešenja za Idomeni

Ipak, neizvesno je da li će Turska ispuniti svoje obaveze bez garancija da će posvađane članice EU od nje direktno preuzimati kontingente izbeglica, dakle legalno, bez mučnog puta preko Balkana. Verovatno ni ovaj sastanak na vrhu neće doneti obećanja za prihvatanje kontingenata. Mere koje će na samitu obećati Turska, pokazaće efekat tek nakon više nedelja ili meseci. Biće potrebno još nekoliko sastanaka da bi se progurao koncept zastrašivanja i, ako je neophodno – preraspodele izbeglica.

Zato danas neće biti „sudbonosnog samita“ ni za kancelarku, niti za Evropsku uniju. Jedino će biti odlučeno o sudbini ljudi vrednih sažaljenja koji sada čekaju na granici prema Makedoniji ili u izbegličkim logorima u Grčkoj. Oni su prve žrtve promene izbegličke politike. Koliko će ih još biti? Svakim danom dolazi ih još više…