Dojče vele: Gospodine Gedo, s kakvom se situacijom suočavaju ljudi u Faludži?

Bruno Gedo: Zastrašujuće je. S jedne strane tu je opsada grada. Ljudi su nam ispričali da žive u panici: Faludža je bombardovana, bilo je vazdušnih napada i ispaljivanja raketa. Onima koji skupe hrabrost za bekstvo preti trenutna egzekucija ukoliko padnu u ruke borcima tzv. „Islamske države“. Oni koji su uspeli da pobegnu izbegličkim koridorima, teško su traumatizovani kada stignu u izbegličke kampove.

Kakvo je stanje sa hranom i lekarskom pomoći u gradu?

Ljudi u Faludži su u vrlo lošem psihičkom stanju. Od početka opsade u decembru 2015. godine, cene životnih namirnica su eksplodirale. Kilogram pirinča sada košta 85 dolara (oko 75 evra), džak od 50 kilograma brašna milion iračkih dinara, dakle oko 700 dolara (skoro 629 evra). To je nedostižno. Neke žene melju trule datule da bi dobile brašno kako bi mogle bilo šta da ispeku. Brojni po đubrištima traže bilo šta jestivo. Cela situacija je dovela do toga da su neke žene iz očaja izvršile samoubistvo. Čuo sam za majku koja je prvo utopila svoje dvoje dece, a onda i sama skočila u reku Tigar jer više nije znala kako da preživi.

Kakva je situacija sa decom u Faludži?

Deca su ekstremno traumatizovana. Deca primećuju strahove svojih roditelja. Oni doživljavaju rat, bombardovanje, raketiranje. Ljudi su mi pričali da se nakon toga osećaju kao da su doslovno preživeli pakao.#

Koliko još ljudi živi u Faludži i šta bi moglo da se dogodi ukoliko bi iračke snage bezbednosti zaista prodrle u grad?

Prema našim procenama u ponedeljak (30.5.) je više od 750 porodica uspelo da pobegne. Kada je počela opsada, u Faludži je još uvek živelo oko 60 000 ljudi. Mislim da je do sada pobeglo oko 11.000. Dakle, tamo se još nalazi 40.000 do 50.000 ljudi. Iračke vlasti i iračke snage bezbednosti međusobno veoma razumno razgovaraju o tome kako obezbediti da bude sačuvano međunarodno pravo. Označeni su putevi za bekesto, deljeni su leci na kojima je stanovništvo upozoreno da predstoji operacija ponovnog vraćanja grada pod kontrolu iračkih snaga. Onaj ko ne može da pobegne trebalo bi da istakne belu zastavu. Mi znamo za neke kojima je na taj način pošlo za rukom da pobegnu. Ali, u zavisnosti od toga koliko će biti jak otpor islamista – mi znamo da oni koriste civile kao ljudski štit – sve bi moglo i da se završi ogromnim krvoprolićem. No to se do sada nije dogodilo. Moj lični utisak je da iračke snage čine sve kako bi to sprečile.

Kako dobijate informacije? Grad je opkoljen.

Imamo poseban sistem koji se zove „Rapid Protection Assessment“. Takođe sarađujemo sa lokalnim nevladinim organizacijama koje imaju direktne kontakte u gradu. U Faludži nema ni interneta, niti telefonske veze. Kao što možete da pretpostavite, informacije su nepotpune i teško ih je proveriti. Naši primarni izvori su ljudi kojima polazi za rukom da pobegnu i dođu u naš kamp.

U kakvom su stanju oni koji su uspeli da pobegnu islamistima?

Oni najpre skoro ne mogu da veruju da su uspeli da pobegnu. Mnogi se neprestano zahvaljuju bogu za to što su uspeli da umaknu sigurnoj smrti. Kako bi stigli na sigurno, ljudi moraju da pređu 30 kilometara. Mnogi beže tokom noći i izuvaju cipele. Oni dakle celu deonicu prelaze bosi. Reč je o nezamislivom riziku koji oni preuzimaju da bi stigli na sigurno.

Bruno Gedo je predstavnik UNHCR u Iraku. Stacioniran je u Bagdadu. Gedo i njegove kolege formirale su izbeglički kamp koji se nalazi 30 kilometara od Faludže. Zbog loših telefonskih veza, s Gedom smo stupili u kontakt tek nakon nekoliko pokušaja.