U mom prvom jugoslovenskom životu propustio sam tu destinaciju. Ali reč Palić je u meni oduvek prizivala raskošne asocijacije. Prvi put sam bio na jezeru koje se nalazi nadomak Subotice i srpsko-mađarske granice 2008. godine. Vikend proveden u privatnoj kući čiji su prozori gledali na sporedno jezerce - Omladinsko jezero - kao jastuče čiodama izbodeno stabljikama trske, doneo mi je saznanje da sam na susret sa ovim lepim mestom zakasnio najmanje 100 godina. Sve sjajno i epohalno ovde se već zbilo pre mog dolaska.

Tog vikenda su na jezeru gostovali bajkeri. Bezbroj osedelih rokera sa hromiranim auspusima moćnih mašina. Kasno naveče sa čuvene Letnje pozornice braća Jelić su sa popriličnim decibelima nadjačavali hor zrikavaca:

Kao žedna zemlja kišu
čekao sam te
to su bile sušne godine

Da, to su bile sušne godine. Palić je dremao, umotan u plašt prošlosti.

Palić 2020.

Ovaj put dolazim zimi. Blistavi februarski dan. Na nebeskom svodu ni oblačka. Autobus broj 6 u koji smo u Subotici ušli kod Nove opštine kretao se neverovatno pravom linijom po dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Sedam ili osam kilometara ravnica ne nagoveštava ništa osim sebe samu. Ni traga nekoj vodi, a kamoli jezeru.

Autobus nas je istovario kod Vodotornja.

Sam Vodotoranj je kula od čvrstog materijala sa drvenom, lepo izrezbarenom kapijom. Taj građevinski stil koji je osvojio svet kasnog devetnaestog veka naziva se secesija. Ali njegova varijanta koja se neku godinu uoči Velikog rata rasprostirala odavde do Pešte ima nešto samo svoje – razigranu etno crtu. Ta, mađarska varijanta nazvana je sekeljski stil. 

Čim se prođe kapija Vodotornja ulazi se u veliki park – Park heroja. Koračamo stazom koja vodi prema Velikoj terasi. Park je najstariji deo banjskog kompleksa Palić, njegove osnove u obliku engleskog prirodnog parka sežu u godinu 1841. Do tada su u ruralnom kraju uglavnom meštani napajali stoku na Palićkom jezeru i tražili osveženje za vrelih letnjih meseci.

Pavlove suze

Kažu da je jezero nekada bilo slano. Jedni to dovode u vezu sa iščezlim Panosnkim morem, a drugi sa pričom o pastiru Pavlu, čije su silne suze, kažu, stvorile ovu slavnu lokvu, koja sada ima uređenu obalu dugu 17 kilometara. Razlog pastirovog plača niko nije mogao da mi objasni. Da li ga je napustilo stado ili draga? Nije li mu umro neko blizak? Da li je tugovao za nečim mnogo većim, izgubljenim carstvom ili je naprosto – jer to ume da spopadne čoveka ovde u beskrajnoj ravnici – bio neizlečivi melanholik.

Nagađam tako šetajući glavnim pravcem koji kao britvom seče park na pola i spaja dve kapije, onu ispod Vodotornja sa kapijom Velike terase kroz koju već blešti površina jezera. Velika terasa kojoj se približavamo jeste srce istorijskog banjskog odmarališta. Budimpeštanski arhitekti i masoni Deže Jakob i Marcel Komor stvorili su i Vodotoranj i Veliku terasu ali i većina secesijskih građevina u obližnjoj Subotici.

Veliki salon, balska dvorana, poslastičarnica, restoran i dve terase, uz to i eksluzivna prodavnica – dame i gospoda te 1912. ovde se zaista nisu dosađivali. Sada je impozantno zdanje kongresni centar. Danas tu nema nikoga. Sunce se preko jezera prelilo do Velike terase i ogroman trem pretvorilo u igralište svetla i senki. Naravno, kostimografija iz bezbrojnih filmova mi nameće slike iz tog perioda. Šeširi, haljine, bogate podsuknje, frakovi, livrejisana posluga. Koliko se koketnih razgovora, višeznačnih pogleda, značajnih razgovora i potajnih uzdaha roji na ovom mestu, a sve je ponela matica vremena i potopila u vrtloge zaborava.

Budimpešta – Zemun

Palić kao palanka od nekoliko hiljada stanovnika, od kojih su većina Mađari, ne bi se razlikovao od mnogih sličnih bačkih varošica da nije bilo tog lekovitog jezerskog blata, austrougarske potrebe da svako takvo mesto pretvori u banjsko okupljalište i da tu nije prošla – pruga. Do postavljanja prve lokalne železničke trase kroz Palić šezdesetih godina 19. veka ovo područje je bilo tek izletište nekolicine dobrostojećih Subotičana. Vile i hoteli su opsluživali lokalne potrebe. Ali kada se 1883. Palić našao na trasi pruge Budimpešta-Zemun, to je promenilo karakter celog kraja. Počela je da nastaje banja od internacionalnog ranga. Nekoliko godina kasnije jezero je povezano sa Suboticom tramvajskom linijom koja je postojala sve do početka sedamdesetih godina 20. veka.

Kada se sa terase prođe kraj Muzičkog paviljona izbije se na obalu jezera. Šetalište zu jezero se zove Obala Vermeš Lajoša. Ko je bio dotični gospodin? To je bio čovek koji je zajedno sa svojom braćom, pretvorio svoje imanje na obali jezera u sportski centar od međunarodnog značaja. Ovaj veleposednik iz Subotice ustoličio je Palićke sportske igre  - takmičenja u deset atletskih disciplina i to trinaest godina pre proklamovanja Olimpijskih igara u Parizu, a petnaest godina pre njihovog održavanja u Atini 1896. godine.

Lajošev san

Lajoš Vermeš je od svoga voćnjaka napravio sportska borilišta na koja je između 1880 i 1914 dovodio evropske sportske vedete. Izgradio je vile Lujza i Bagojvar – Sovin grad. Sve se to danas lepo vidi na obali koja je dobila ime po ovom sportskom zanesenjaku. Čak je od 2004. godine tu i spomenik utemeljitelju olimpijskog duha usred Panonije.

Zimski dan je popodne postao zaista raskošan. Seli smo na klupu i gledali u vodu po kojoj su zajedrile naše duše. Ovakav februarski spektakl svetlosti Palić sigurno nije mnogo puta doživeo.

Ostaje mi da zamislim sve te evropske sportiste – na prvo takmičenje 1880. došli su bokseri, mačevaoci, sprinteri, bacači kugle, hodači na sedam kilometara, trkači na stazi sa preponama. Kasnije se na Palić dodatno dovode biciklisti, gimnastičari i plivači.  Lajoš je svu imovinu uložio u svoj san i na kraju bankrotirao. Ali šta bi bio svet bez ovakvih ljudi?  Dosadno i pusto mesto.

Mrtva voda, živa voda

Jedna od najvećih gluposti socijalističkog modela modernizacije u Jugoslaviji bila je ona ekološka. Dobiti u nasleđe dragulj kakav je Palić, a onda doći na slavnu ideju odvođenja otpadnih voda hemijske industrije u jezero, to može samo antikulturna pamet. Takav odnos je početkom sedamdesetih godina doveo do pomora svega živog u jezeru. Jezero su ispraznili, podigli ukupan mulj sa dna i posle nekoliko godina napunili novom vodom. Mislite da su prestali sa pumpanjem otpadnih voda? Ne. Samo su ugradili filter. Koji, kako se pokazalo, nije rešio problem. Problem je rešen opštim slomom industrije koji je došao sa raspadom Jugoslavije. Danas u jezeru opet plivaju ribe.

U kafeu „Ženski štrand“ prepunom jezerskog bleštavila, razmišljam o tome kako su kupačice od pre jednog veka visokim drvenim palisadama bile čuvane od radoznalih pogleda. U poređenju sa današnjim plažama širom sveta u kojima se raznopolna golišava bića trude da pokažu što više i da takve fotke okače na neku društvenu mrežu čini mi se da je ova navodno stidljiva epoha imala više šarma.

Odlazim da prošetam i do Muškog štranda, čiji drveni dokovi, ako zakoračite na njih, pružaju priliku da se osetite kao da ste sami na svetu ispod prozračnoplave nebeske kape koja je natkrilila vodu čeličnog odbleska. Jedan galeb vas nepoverljivo pogleda pre nego što poleti. Ovakvi dani, kao februarska subota na Palićkom jezeru, jesu poklon za svakog ko traži usporavanje.

Svirka kašika

A kada dođe vreme ručku, najbolje je skrenuti od vodotornja desno i prošetati Horgoškim putem. Usput se vidi da neko u mestu zamenjuje kanalizacione cevi – kanda su neki izbori na pomolu. Nakon desetak minuta naići ćete na nadaleko poznat hram perkelta – mađarskog junećeg gulaša. Restoran Abraham. Abrahamovi već četvrtu generaciju vode ugostiteljski posao, počev od utemeljitelja Jožefa koji je otvorio krčmu 1939. Ferenc Abraham koji je šezdesetih od krčme napravio restoran znao je odgovor na pitanje zašto u njemu nema muzike, čak ni sa radija: „Jer ovde sviraju kašike i viljuške“.

Činija sa gulašem, praćenim rezancima sa sirom i slaninicom, obeštetiće vas čak i za polupijane Beograđane za komšijskim stolom koji nisu čuli za Ferenca Abrahama pa sa svog pametnog telefona glasno puštaju muziku u kafani u kojoj svi diskretno razgovaraju. Ambijent u Abrahamu je starozavetno solidan. Jelo je toliko dobro da je restoran potpuno zaslužio svoj kultni status. U to ime zalijemo perkelt kajsijevačom. A desert? Zna se. Šamloi galuška. Ko zna šta je to, obliznuće se. Ko ne zna, raspitaće se, jer vredi.

I Palić i Abraham su tu, kao i pre 13 godina. Dobro je da u svetu bizarnih ubrzanja ovde, pred činijom perkelta, makar za tren možete poverovati u slatku iluziju da zub vremena nekim mestima ne može ništa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android