Potreban je dobar razlog da bi novinarski tekst bio napisan u prvom licu. Boris Beker jeste dobar razlog. Teško da postoji neko bez ličnih sećanja na tog tenisera. Dokumentarni film „Bum! Bum! Svet protiv Borisa Bekera“, koji je svetsku premijeru imao u nedelju na 73. festivalu Berlinale, posvećen je čoveku koji stoji iza te javne ličnosti.

Kada je Boris Beker prvi put osvojio teniski turnir na svetom travnjaku Vimbldona, imao sam šest godina i za dva meseca je trebalo da krenem u školu. Sećanja su pomalo mutna i verovatno postoje samo zato što kod nas kod kuće tokom dana televizor nikada nije bio uključen, posebno ne usred leta. Niko u mojoj porodici ili u krugu prijatelja nije igrao tenis, ali se podrazumevalo da se gleda televizijski prenos, kada je taj tinejdžer u jugozapadnom delu Londona za samo nekoliko nedelja postao svetska zvezda. Heroj sa sedamnaest godina. To podrazumeva i potencijal za veliki pad.

-pročitajte još: Đoković – teniska ikona sa ogrebotinama

Tom letu autor dokumentarnih filmova Aleks Gibni posvećuje veliku pažnju. „Tako nešto se nikada ranije nije desilo”, kaže Beker u filmu. Sedmog jula 1985. postao je najmlađi pobednik u istoriji Vimbldona. Otada su svi znali Bekerovu pesnicu, Bekerove vratolomije, njegovo duvanje u vrhove prstiju pre nego što protivnik servira. Njegova brza igra, snažni servisi i riterni doneli su mu u britanskim tabloidima nadimak „Bum bum“, koji su nemački mediji preuzeli. Bekeru se to, međutim, nikada nije sviđalo.

Nakon perioda bez pobede na turnirima, 1986. godine je senzacionalno odbranio titulu na Vimbldonu. Potom se prilično nevoljno provozao u automobilskoj koloni kroz svoj rodni grad Lajmen. Ukoliko idol izmiče naklonosti mase, ona brzo postaje skeptična. „Pogotovo u Nemačkoj nije dozvoljeno da najmlađi pobednik u istoriji Vimbldona odraste“, rekao je Beker pred premijeru filma na festivalu Berlinale.

Dokumentarni film „Bum! Bum! Svet protiv Borisa Bekera“, koji je naručila striming-platforma Epl TV (Apple TV), sastoji se iz dva dela. Na festivalu Berlinale bio je prikazan samo prvi deo pod nazivom „Trijumf“. To je zapravo presek velikih duela protiv Ivana Lendla, Stefana Edberga ili Džona Makenroa – zanimljivo izrežiran, poput vesterna, uz muziku koju je napisao Enio Morikone. U filmu govore i razni Bekerovi poznanici i bivši protivnici.

Veliki pad koji će uslediti u prvom delu je samo nagovešten. Režiser Gibni je prvi veliki intervju sa Bekerom imao 2019. godine, a drugi 2022 – dva dana pre Bekerovog odlaska u zatvor. „Došao sam do svoje najniže tačke“, kaže Beker gledajući u kameru suznih očiju.

Sud u Londonu osudio je Bekera u aprilu 2022. na dve i po godine zatvora. Navodi se da je prikrio imovinu tokom stečajnih postupaka koji su otvoreni 2017. Iz zatvora je pušten nakon samo osam meseci, pod uslovom da napusti zemlju. Beker se vratio u Nemačku. U filmu kaže da mu i dalje nije jasno zašto je osuđen.

U slučaju neuspeha, postaje ružno

Nakon trijumfa na Vimbldonu, legendarni Bekerov menadžer Jon Cirjak, svom štićeniku želi da objasni šta mu se tada sve sprema i šta bi svet od njega mogao da očekuje. Jedan britanski list je pisao da bi Majkl Džekson i Madona trebalo da ustupe mesto tom dečaku. Beker gostuje u večernjoj emisiji kod čuvenog američkog voditelja Džonija Karsona. Voditelj ga pita kako je sa ženama nakon trijumfa.

Svet se više ne zanima samo za sportistu, veći i za njegov privatni život. U slučaju neuspeha, postaje ružno. Posle poraza, britanski tabloid spekuliše da Beker verovatno ima previše seksa. Pažnja javnosti, termini sa sponzorima, turniri, džetleg: Beker razvija zavisnost od tableta za spavanje, o čemu otvoreno govori u filmu. Nastupi na terenu pate: „Nemci me razapinju ako ne pobeđujem“, ispričao je Beker na Berlinalu govoreći o tadašnjim očekivanjima.

U jednoj sceni u filmu, bivši teniser se vraća na mesto svojih najvećih uspeha, u svoju dnevnu sobu – kako zove Vimbldon. Iznad izlaza na centralni teren nalazi se stih britanskog pesnika Radjarda Kiplinga: „Ako možeš da se nosiš sa pobedom i porazom, i tretiraš te dve varalice na isti način“. Izostavljen je kraj pesme: „Zemlja pripada tebi i sve na njoj“.

U tenisu su važni snaga ili preciznost, a ponekad te dve stvari u jednom potezu odlučuju o pobedi ili porazu. Preciznost koja je Borisu Bekeru bila potrebna, kako bi milimetarskom preciznošću slao lopte na osnovnu liniju protivnika, van terena je izgubljena.

U prvom delu filma u velikoj meri su izostavljeni njegovi privatni porazi: afere, ćerka koja je začeta u jednom restoranu, razvod, javne svađe nakon propalih veza. U Nemačkoj mu se 2002. godine sudilo za utaju poreza i dobio je uslovnu kaznu. Gubi milione, jer je previše lakoveran. U kasnijem stečajnom postupku, na aukciji se prodaju čak i njegovi trofeji.

Bez znanja o sopstvenim finansijama

Jon Cirjak objašnjava da jedan teniser oko 10 do 15 odsto svojih prihoda zaradi na turnirima. Ako je tačno da je Beker tokom svoje karijere na turnirima zaradio oko 25 miliona evra, moglo bi da se pretpostavi koliko novca su doneli reklamni ugovori sa kompanijama kao što je Koka-kola. Utoliko je teško razumeti kako je mogao da proćerda toliko bogatstvo.

Beker u dokumentarcu kaže da, kada je bio igrač, nije znao koliko je novca imao na računu. Bez sumnje ga je bilo više nego dovoljno. Po završetku karijere nije imao pojma o finansijama, a nastavio je da živi u istom stilu, uprkos nižim primanjima.

„Poslednja sam osoba koja bi se žalila na svoj život“, rekao je Beker na Berlinalu. Kaže da je grešio kao i svi ostali. „Razlika je u tome što u mom slučaju za to zna ceo svet.“ Više od trideset godina je morao da živi s nesporazumima. Na sudu se donosi presuda u ime naroda. Naslov filma ide korak dalje i sugeriše da je ceo svet ujedinjen protiv Bekera – barem što se tiče ishitrenog formiranja mišljenja.

Beker nije nevin kada je reč o sopstvenom imidžu. U proteklih četrdeset godina sam je proizvodio neprijatne situacije, bio je zbunjen, neozbiljno i naivno je otkrivao detalje iz privatnog života. Lako je ismevati palog idola, a mnogi su to zloupotrebili. „Kad dostignete određeni nivo, žele da vas unište“, kaže u dokumentarcu legendarni švedski teniser Bjern Borg.

Poštovanje prema Borisu Bekeru prati osuda

Takav nesklad filmskim stvaraocima otvara velike mogućnosti kada je reč o dramatargiji. Oskarovac Gibni (Taxi to the Dark Side, 2008) i producent Džon Bacek (U potrazi za Šugar Menom/ Searching for Sugar Man) su specijalizovani za dokumentarne filmove sa jednim protagonistom. Uspeh, herojstvo i obožavanje praćeni su neuspehom i osudom, sve dok se iza idola ne prepozna (skoro) sasvim normalna osoba kojoj je darovan oproštaj.

Na pitanje šta očekuje od filma, Beker je u Berlinu odgovorio: „Nadam se da će svi imati priliku da vide drugu stranu tog slavnog momka koji ovde sedi.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.