Ratnih spomenika ima u gotovo svakom, pa i onim najmanjim nemačkim gradićima. Ima ih više od 100.000. O tim spomenicima se uglavnom gotovo niko ne brine. Oni propadaju, delovi otpadaju, a mahovina sve više prekriva obeliske i granitne krstove. Izgleda kao da ti spomenici više ne odgovaraju vremenu i društvu koje već sedam decenija poznaje samo mir. Imena koja su na njima ispisana gotovo niko se više ne seća. U oko upadaju samo velika slova, natpisi. Oni objašnjavaju zašto su ti spomenici uopšte tu. Ali oni i iritiraju – zbog jezika koji više nije u skladu s vremenom i zbog patetike koja deluje strano.

„U slavu i čast Nemačke“, jedna je od tih rečenica koje se često mogu pročitati na spomenicima posvećenima poginulima u Prvom svetskom ratu. Nakon 1945. godine retko gde su podignuti novi spomenici. Postojeći su jednostavno upotpunjeni novim imenima palih vojnika. A tekstovi se dopunjeni dodacima poput: „U znak sećanja na sve žrtve rata“, ili: „Svim žrtvama nasilja“.

To je skandal, smatra Volfram Kastner. Taj 70-godišnjak već godinama se bori protiv, kako objašnjava, kontinuiranog militarizma u nemačkom društvu. Kastner je umetnik. On je izmenio spomenike. Da li je to smeo? – to je jedno pitanje. A drugo glasi: Zašto je to uradio?

Slučaj Volfram Kastner

Ispred jedne zgrade Bundesvera u Nemačkoj taj umetnik je u februaru 2015. izmenio poruku koja je stajala na jednom spomeniku palim vojnicima. Izmenom par slova iz rečenice „...u slavu i čast Nemačke“ konstruisao je sasvim drugačiju poruku: „Oni su poginuli za nečast Nemačke“. Taj spomenik je podignut 1922. godine, 1945. je uništen, a 1962. ponovno podignut. Podigao ga je Bundesver.

Kastnerova akcija nije se dogodila bez najave. On je nemačku ministarku obrane Ursulu fon der Lajen prethodno zamolio da Bundesvehr, molim lepo, postavi dodatnu tablu s tekstom koji predstavlja objašnjenje. Berlin je to odbio. A onda je Kastner poštom u Ministarstvo poslao slova koja je skinuo sa spomenika. Ubrzo nakon toga, Ministarstvo obrane ponovno je izdalo nalog da se na spomenik vrati stara rečenica o slavi i časti. A onda je i Kastner reagovao: dodatnu tablu koju je Ministarstvo prethodno odbilo da postavi, montirao je on sam na spomenik. Na njoj je stajalo: „Žalimo za svima onima koji su izgubili život u Prvom svetskom ratu 1914-1918.“

Bundesver je opet reagovao i uklonio tablu, a za troškove uklanjanja ostataka lepka Kastneru je isporučen račun od 448,78 evra. Upravni sud u Minhenu dao je Bundesveru za pravo i osudio umetnika da plati novčanu kaznu zbog „nanošenja materijalne štete i ometanja mira pokojnika“.

Sudska presuda u suštini je simbolična, bilo je to samo pravno upozorenje za Kastnera. Ali umetniku je to bilo previše, a Bundesveru suviše malo. I jedna i druga strana uložile su žalbu. Malograđanska posla? Možda, ali Kastnerova „umetnost na spomeniku“ politički je eksplozivna.

Kontinuitet militarizma

Zbog toga što je Kastnerova umetnička akcija nakon sudske presude doprla i do javnosti, protiv njega su pokrenute još neke dodatne krivične prijave. Iz svega su se mogle iščitati i kritike, poput: „Šta ćemo ako se svaki spomenik izmeni“. Ili: „Spomenici se skrnave, a država to samo posmatra“.

Ono što umetnik želi da poruči jeste da, kako ističe, Nemačka i dalje neguje kontinuitet militarizma prema nacizmu. Kastner smatra da je rečenica koja sadrži reči „slava i čast“ u suštini „istorijski neodgovorna“, zato što Bundesver, smatra, s tim još uvek povezuje jedan ubilački rat. Ukratko: za njega „vojni duh tog vremena još uvek nije prevaziđen“.

U drugim zemljama vidljive su jasne razlike kada je reč o sećanju na poginule vojnike. Dok se u Francuskoj, Velikoj Britaniji ili SAD nakon 1918. „žalilo za nepoznatim vojnicima“, u Nemačkoj se vodila žestoka rasprava o tome da li bi u prvom planu trebalo da bude sećanje na žrtve ili veličanje heroja. A i za vreme nacista, vojnik je bio u centru pažnje javnog diskursa, spomenici su bili deo unutrašnje mobilizacije, kritikuje istoričar Martin Sabrov iz Centra za istorijska istraživanja u Potsdamu. Sasvim je drugačija tradicija u Engleskoj i Francuskoj. Tamo je u fokus postavljen vojnik koji se vraća kući, koji je jednostavno odradio svoju dužnost, ojašnava Sabrov.

Umetnik Volfram Kastner želi da se njegova akcija na spomeniku shvati kao akcija koja podstiče na razmišljanje. Njegova tabla koja je skinuta još uvek nalazi kod nadležnog komandanta Bundesvera, i to već dve godine. Kastner ne sme po nju da ode, dobio je zabranu pristupa prostorijama Bundesvera. Slučajem se u međuvremenu bavi pokrajinski sud u Minhenu. Presuda se očekuje u četvrtak, 16. novembra.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android