"Ko se boji 'crnog čoveka'?" - nekada je to bila omiljena dečja igra, u vremenima u kojim još nisu postojali pametni telefoni i kad su se vesti konzumirale ujutru u novinama, a naveče na televiziji. Igra zastrašivanja iz analognog vremena nije mrtva ni u digitalnoj eri. Danas je igraju odrasli. Sedmicama unazad, uvek ponedeljkom, kafa Pegida (skraćenica za: Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada, nap. red.) u raznim nemačkim gradovima poziva na demonstracije.

Hiljade zabrinutih Evropljana tvrdi kako se boje islama i to javno demonstriraju ritualnim šetnjama kroz gradove. Još je više onih koji su protiv Pegide, a verbalno ih podržavaju i čelnici gotovo svih stranaka. Anti-demonstranti kritikuju ksenofobiju koja prati proteste Pegide. Mnogi su pomalo u pravu, ali ipak malo je onih koji stvarno znaju o čemu se tu zaista radi. Radi se o konkretnom pitanju, zaslužuju li svi demonstranti Pegide bes koji izražavaju anti-demonstranti i kritiku koja stiže iz političkih redova? Uz to, nedostaje i odgovarajuća analiza novog fenomena. I to je opasno jer politički gledano ova tema može da "isklizne" u krivom smeru.

Parole iz krčme i na ulici

Pokret Pegida je opasan i zbog toga što transportuje difuzno shvatanje islama. Na početku se radilo o islamistima koji ubijaju, o fanaticima u ime Alaha, koji pred kamerama odrubljuju glave taocima. U međuvremenu većina demonstranata islam generalno kritikuje.

Odavno se radi i o azilantima, o izbeglicama, o svima koji navodno ugrožavaju Evropu. Tako je to kada se parolama iz krčme krene na ulicu i to sa izrazito jednostavnim predlozima za "spas Nemačke". Pegida je forum za jednostavna rešenja. To je već samo po sebi loše. A kad pojednostavljavanje sveta podržava i jedna stranka, naime AfD, koja je u međuvremenu zastupljena u tri pokrajinska parlamenta u Nemačkoj, onda preti opasnost.

Parlamentarni "megafon" Pegide

Među otprilike 30 odsto Nemaca koji smatraju da je Pegida plod opravdane zabrinutosti, jako je puno pristalica stranke AfD. Rasprava oko toga: "izvire" li Alternativa za Nemačku iz centra društva ili je to više ksenofobična stranka, dobija i jasan odgovor: delovi nove stranke su palikuće pod krinkom čestitih ljudi. Činjenica da je AfD postala popularna kao evro-kritička stranka i da baš na istoku Nemačke s ksenofobičnim parolama okuplja toliko puno ljudi je eksplozivna, ali ne i slučajna.

Dok Pegida na zapadu Nemačke na ulicama okuplja relativno malo ljudi, istok je plodno tlo za opšte raspoloženje protiv svega ne-nemačkog. Kad se sad u Drezdenu skandira "Mi smo narod!", onda to više nema veze sa pra-demokratskim zvukom Lajpciga iz 1989. godine. To sad zvuči kao povlačenje granice. "Vi muslimani ne pripadate tome, a ni azilanti, pa ni izbeglice!" A AfD se pri tome ponaša kao mentor Pegide. AfD je parlamentarni "megafon" ulice. AfD (u)nosi protest u parlamente. To je savez s posledicama. Taj često hvaljeni "društveni centar" osetno skreće udesno, i to bez obzira na stepen obrazovanja i generaciju kojoj ti ljudi pripadaju.

Velika političko gradilište

Redovni posmatrači drezdenskih demonstracija ponedeljkom iz nedelje u nedelju na ulici otkrivaju čestite domaćice, penzionere, mlade akademike s decom, a Služba za zaštitu ustavnog poretka i poznate neonaciste. Svi su oni ujedinjeni u - ćutanju. Širina pokreta je zastrašujuća. To je nešto poput generalnog istočno-nemačkog protesta protiv multikulturne zapadne Nemačke. U međuvremenu se protest i na druge, opšte teme. Čuju se strahovi od osiromašenja, niske penzije se dovode u vezu s troškovima obezbeđivanja izbeglica. Stvarni i navodni gubitnici nemačkog ujedinjenja paušalnim kritikama za svoju situaciju okrivljuju druge, i to ne samo islam. Velika je to građevina za stranke, ali trenutno od političara čujemo samo kako se zgražaju nad Pegidom. Bojno polje se prepušta samo stranci AfD.