Početkom devedesetih godina, sa pojavom prvih mobilnih telefona namenjenih masovnoj privatnoj upotrebi, bilo je normalno govoriti i pisati o štetnom zračenju tih aparata. U Nemačkoj je bilo prodajnih mesta na kojima su uz osnovne tehničke podatke o telefonima mogli da se pročitaju i podaci o količini njihovog zračenja. Mediji su bili puni saveta o tome kako najmanje opteretiti organizam tim zračenjem, a ono je bilo i jedan od kriterijuma u proceni kvaliteta telefona. No, usledile su godine u kojima su takvi podaci postepeno nestajali iz vidokruga javnosti, po načelu: što masovnije korišćenje mobilnih telefona (i što veće mogućnosti zarade za industriju mobilne telefonije) – tim manje informacija o njihovom štetnom zračenju. Sa širenjem sistema predajnika i prelaskom na „pametne" telefone koji su zbog raznovrsnosti primena postali lična centrala za komunikaciju, učešće na društvenim mrežama, kupovinu, fotografisanje i snimanje video-kamerom, igru, učenje i još mnogo toga, podaci o štetnom zračenju su gotovo potpuno potisnuti iz vidokruga modernih konzumenata.

Majkl Repačoli i industrija u zajedničkoj misiji

To je, naravno, posledica prilježnog rada industrijskog lobija. A upravo je delovanje lobija mobilne telefonije pokazatelj načina na koji industrija u mahnitoj trci za profitom uzurpira institucije koje bi trebalo da je kontrolišu – one koje bi trebalo da štite interese potrošača i njihovo zdravlje.

Posle prvog proboja mobilnih telefona C i D mreže, početkom devedesetih, postalo je jasno kakav potencijal se krije u tim aparatima. Godine 1996, u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je osnovan Zavod za elektromagnetna zračenja EMF, na čije čelo je stupio Australijanac Majkl Repačoli. Zadatak Zavoda je bio da proučava štetan uticaj zračenja i izdaje odgovarajuća upozorenja i smernice. Repačoli je na funkciji rukovodioca EMF bio je neprikosnoven čitavu deceniju, i za sve to vreme mu je Svetska zdravstvena odrganizacija služila kao platforma za širenje poruke da korišćenje mobilnih telefona ne krije nikakve opasnosti po zdravlje. „Nema dokaza da mobilni telefoni nisu bezbedni" je bila njegova glavna krilatica. Pritisnut argumentima investigativnih novinara, 2004. je priznao da njegovu funkciju finansira - industrija. A 2006. je definitivno raskrinkan kao lobista i povukao se sa te funkcije postavši – savetnik koncernâ mobilne telefonije.  

Vreme prodora

Deset Repačolijevih godina u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji predstavljaju i "zlatno doba" razvoja industrije mobilne telefonije: upravo u to vreme, broj njenih korisnika je sa oko 100 miliona porastao na 1,6 milijardi. Sredinom 1996, kada je Repačoli počeo da radi za SZO, na tržištu se pojavio prvi mobilni telefon koji je, pored telefonske i SMS-funkcije, mogao i nešto više. Bio je to Nokija komunikator. Taj telefon je bio u stanju da šalje faks-poruke, elektronsku poštu i imao je internet-pregledač.

Za vreme Repačolijevog mandata, pojavili su se i prvi mobilni telefoni sa displejem u boji (Simens S10 - 1997), prvi sa integrisanim radiom i modernim multimedijskim pristupom (Nokija 8310 – 2001), prvi sa kolor-ekranom na dodir (Erikson P800 – 2002), prvi sa foto-aparatom za široke mase (Nokija 7650 – 2002), prvi UMTS (3G) model u Evropi (Motorola A830 – 2002), prvi sa integrisanom video-kamerom (Nokija 3650 - 2003), prvi sa integrisanim kolor-televizorom (Samsung SCH-X820 – 2003), prvi jevtin model koji je svako mogao da kupi po ceni od 20 do 30 dolara (Motorola C113A, 2005).

Igra medija

Repačoli je bio glavni faktor u određivanju graničnih vrednosti SAR – specifičnog koeficijenta apsorpcije elektromagnetnog zračenja telefona. Savetovao je vlade a naučnike koji su upozoravali na opasnosti od štetnog zračenja javno je diskvalifikovao kao nekompetentne diletante. Nemački novinar Klaus Šajdšteger koji je najduže i najupornije istraživao mahinacije industrije mobilne telefonije, u svom dokumentarnom filmu „Hvala na pozivu" objašnjava kako su lažni rad zavoda EMF podržavali kupljeni naučnici, pri čemu su se u Nemačkoj i Austriji formirale strukture koje su s jedne strane uticale na javno mnjenje a, s druge, podrivale rad službi nadležnih za nadzor štetnog uticaja zračenja na ljudsko zdravlje.

Danas industrija u uputstvima za upotrebu svojih „pametnih" telefona, ne navodeći konkretne vrednosti SAR, preporučuje da se aparati ne nose uz telo, već na određenom rastojanju od njega (što je teško rešiv zadatak), a isto preporučuje, na primer, i Nemački Savezni zavod za zaštitu od zračenja u svojim saopštenjima za štampu. Ali, ko može da se seti kada se poslednji put udubio u takva uputstva? Ona su najčešće deo PDF-dokumentacije koju proizvođači objavljuju na internetu – i koju gotovo niko ne čita jer je rukovanje „pametnim" telefonima nešto što se danas uči intuitivno (pa to tako, nažalost, uče i deca, često i pre nego što čestito prohodaju). Ključno je što ta uputstva ne prenose mediji. Ključno, ali ne i čudno: negativne vesti rasteruju ne samo najbolje reklamne partnere, već i same čitaoce i gledaoce koji iste te medije najradije prate preko ekrana svojih telefona i tablet-računara.

Primer Bečke studije

No, ako neko oboli sa sumnjom da je uzrok oboljenja elektrosmog koji širi njegov mobilni telefon, pa pokuša da zbog toga tuži proizvođača telefona ili operatera mobilne telefonije, lako može da mu se desi da doživi sudbinu jednog Italijana koji je tako postupio 2017. godine. Mediji su preneli da je italijanski sud „prvi put u svetu priznao nepravilno rukovanje mobilnim telefonom kao uzrok tumora na mozgu". „Nepravilnost" se ogleda u tome što je korisnik svoj mobilni telefon - suprotno uputstvu za upotrebu – držao uz telo...

Granične vrednosti SAR su prvi put povrgnute ozbiljnoj kritici u studiji EU „Refleks" rađenoj između 2000. i 2004. kao i u četvorim studijama koje su usledile. Tu je utvrđeno da zračenje mobilnih telefona može da prouzrokuje genska oštećenja čak i kada je mnogo manje od zakonske vrednosti od 2 vata po kilogramu (2W/kg). U 25 odsto mobilnih telefona utvrđena je vrednost dvostruko veća od „granične": naučnici Slobodnog univerziteta u Berlinu kao i Univerziteta u Beču su utvrdili genske poremećaje već na vrednostima od 0,3W/kg. Međutim, bečke naučnike je napala Komisija za zaštitu od zračenja koja je odavno pod uticajem industrijskog lobija. Ona je jednostavno tvrdila da su rezultati studije – falsifikat, a magazin Špigel je počeo da piše aferi između direktora studije i jedne laborantkinje koja je navodno za ljubav profesora manipulisala rezultate studije. Kasnije je zbog toga pokrenula sudsku tužbu, dobila proces i direktoru Komisije za zaštitu od zračenja je zabranjeno da javno iznosi optužbe za falsifikat na račun bečke studije. Što za Špigel, recimo, više nije bilo vredno pomena.

Ponegde se ispoljava briga za decu...

Na pitanje: koliko je zračenje mobilnih telefona zaista opasno po zdravlje? – Nije lako odgovoriti jer se ono stalno iznova postavlja i rešava u kontekstu stalne borbe kritičkih istraživača sa industrijskim lobijem. U igri su enormno veliki profiti i ekonomski interesi. Slično je bilo i u vremenu kada su naučnici pasivno pušenje proglašavali za bezazleno, ili kada se govorilo o opasnostima koje donosi manipulisanje genima, rengentsko zračenje ili azbest; kada su sponzori univerziteta bili koncerni duvanske industrije.

Problem je – kao i sa radijacijom – u tome što oboljenje gotovo uvek može da se pripiše i nekim drugim uzrocima. I pored toga, više od 50 studija ukazuje na korelaciju između korišćenja mobilnih telefona i oštećenja reproduktivnih organa, spermatozoida, smanjene plodnosti ili neplodnosti. Više od 70 studija ukazuje na teške posledice po embrion. Svuda u svetu se nalazimo u pravoj džungli veštački proizvedenih  elektromagnetnih talasa. Svuda su predajnici mobilne telefonije. GMT, UMTS, WLAN i slični pojmovi su sastavni deo naših života. Univerzitet u Lundu (Švedska) je još 1992. godine objavio rezultate istraživanja zračenja mobilne telefonije u rasponu frekvencija između 900 i 1800 MHz, te da ono posle 20 minuta dovodi do povećanja propustljivosti krvno-moždane barijere za proteine; na taj način u mozak mogu dospeti otrovne materije.

Organizacija za zaštitu životne sredine i potrošača "Dijagnoza:zračenje" (diagnose:funk) na svom internet-portalu prenosi da su već u 130 studija dokazani patološki efekti na reproduktivne organe (57 studija o muškim i 73 studije o ženskim organima). Kvalitet tih studija bi pod normalnim okolnostima bio jasan argument u prilog snažne preventivne politike. Umesto nje, i dalje se vode polemike. Prema podacima naučnog magazina Raum&cajt, samo u nekim zemljama kao što su Izrael, Finska, Francuska ili Indija sa zvaničnih mesta se preporučuje da se deci ograniči korišćenje mobilnih telefona.

Slučaj Džordža Karla

Koncerni mobilne telefonije okupljeni u krovno udruženje CTIA, još 1993. godine su došli na ideju da pokrenu istraživački program o delovanju elektromagnetnog zračenja mobilnih telefona na ljudsko zdravlje. Rukovodilac programa je bio pravnik i epidemiolog Džordž Karlo, a CTIA je za istraživanje izdvojila 28,5 miliona dolara. U proleće 1999, naučnici kojima je Karlo preneo zadatke izneli su alarmantne podatke o štetnom uticaju na genom, povećanom riziku od razvoja tumora na mozgu, specifičnog očnog melanoma, te benignog tumora vestibularnog aparata. CTIA je zabranila Karlu da obelodani rezultate istraživanja, ali je on smatrao da oni ne smeju da se sakriju od javnosti i predao ih direktno najuticajnijoj američkoj televiziji ABC koja ih je u novembru 1999. objavila u udarnim vestima.

Usledila je velika zajednička tužba mnogih korisnika mobilnih telefona protiv CTIA u kojoj je Karlo postao savetnik advokatskog tima tužitelja. On je formirao i međunarodnu reprezentativnu grupu naučnika koji su u obimnim studijama uspeli da ukažu na rizik koji mobilna telefonija predstavlja po zdravlje. No, proces je još uvek u toku. Predstavnici industrije nastoje da dobiju na vremenu stalno novim primedbama na na greške u ranijim fazama sudskog postupka, a stalno se pozivaju i na "nepravilno rukovanje" aparatima tj. na to da za oboljenja smatraju krivim - same korisnike.

Mreža za decu

Sve što je dosad rečeno odnosi se na aktuelne frekvencije moreža mobilne telefonije (3G i 4G). Kada se govori o uvođenju mreže 5G, u medijima se često navode samo njene prednosti: svuda ultrabrz internet, mnogo veće mogućnosti za preuzimanje velikih fajlova kao i za njihovo pohranjivanje na servere, mnogo kvalitetniji prenos tona i slike, mnogo bolja umreženost aparata za komunikaciju, ali i kućnih aparata, te raznih vrsta vozila, među njima i autonomnih (samovozećih) automobila i sl. Posebno se u automatizovanom saobraćaju naglašava ogromno skraćenje vremena reakcije i s tim u vezi povećanje bezbednosti. Očekuje se i još brže obrađivanje neslućeno velikih paketa podataka u industriji.

No, tehnička struktura mreže će biti drukčija i ona će raditi na drukčijim frekvencijama od današnjih. Uticaj elektromagnetnog zračenja na tim frekvencijama nije dovoljno ispitan. Reč je o frekvencijama između 25 do 100 GHz (današnje mreže se kreću između 790 MHz i 2,6 Ghz). Ne zna se kako te frekvencije utiču na ljudsko zdravlje. Dokle god se to ne zna, mrežu 5G ne bi ni trebalo postavljati. Ono što se zna jeste da je na višim frekvencijama talasna dužina kraća, u oblasti mikrotalasa, i da se apsorbuje već na koži. Rihard Nojberš, stručnjak za zaštitu od štetnih zračenja i šef firme Svis harmoni koja nudi odgovarajuća rešenja za zaštitu, prenosi da navedene frekvencije iziskuju postavljanje mnogo gušće mreže antena i to na manjoj visini od sadašnjih (podešenih za mnogo veće talasne dužine), što će bitno povećati izloženost ljudi elektromagnetnom smogu. Isto tako će mnogo više aparata biti umreženo nego što je to sada slučaj („internet stvari"), i, najverovatnije će, sa modernim programima digitalizacije, deca u školama da se neprestano služe raznim učilima (pored ličnih mobilnih telefona) koja stvaraju elektrosmog opasan po zdravlje. Da ne govorimo o tome da je sve više igračaka poput „Zdravo Barbi" (Hello Barbie) lutke koja šalje podatke preko bežične internet-mreže.

Košmar zvani „potpuna pokrivenost"

Nedavno je grupa naučnika iz čitavog sveta potpisala apel za zaustavljanje postavljanja 5G mreže upućen Ujedinjenim nacijama, svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Savetu Evrope i vladama svih zemalja. Tu između ostalog piše i da je dokazano štetno dejstvo zračenja visoke frekvencije na ljudski organizam i životnu sredinu, te da „primena 5G predstavlja eksperiment sa ljudima i životnom sredinom kakav se u međunarodnom pravu definiše kao zločin".

Bez obzira na ovakve apele, u zapadnim zemljama već počinje trka oko izdavanja licenci za postavljanje 5G-mreža. Jedan od zahteva koje sve češće postavljaju i nemački političari vladajuće koalicije glasi da se nemačka teritorija jednom za svagda u potpunosti pokrije mobilnom mrežom i da u njoj više ne bude rupa, tj. mesta bez prijema signala. Upravo to znači i definitivno trajne patnje za ljude koji su osetljivi na elektromagnetno zračenje („elektrosenzitivni", sa simptomima kao što su nesanica, rastrojenost, nemogućnost koncentracije i mnogi drugi simptomi). Jer, oni još uvek mogu da odu da odmore i u izvesnoj meri regenerišu svoj organizam u oblasti u kojima nema prijema mobilne telefonije. A ima i naučnika koji se bore za to da se postojanje takvih mesta ugradi u zakone kao jedno od osnovnih građanskih prava. Baš kao i onih koji smatraju da je to borba sa vetrenjačama i da je bolje ići manjim koracima, na primer, za početak, skloniti mobilni telefon van domašaja male dece i izbaciti ga bar iz spavaće sobe. Odvići se od stalnog držanja telefona u džepovima. I bar ponekad sprovesti „digitalni post" kao odmor i regeneraciju za dušu i telo.