Program pontifikata pape Franje, ne samo da ima lični pečat, već je u fokusu i oštra kritika na račun svetske privrede. Poglavar Rimokatoličke crkve privredni sistem naziva „nepravednim u korenu“, zbog čega zahteva velike promene. On istovremeno i od same crkve traži zaokret i novi duh otvorenosti. Suština je u misionarskom shvatanju crkve i njenoj decentralizaciji, ali i u većem zalaganju za pravedan svet.

Papa Franja veruje da crkvi nedostaje misionarski entuzijazam, da se „višestruko prikriva iza zatvorenih vrata i da bi morala ponovno da izađe među ljude“. Crkva treba da bude „otvorena kuća“, da stalno ima otvorena vrata. Međutim, ona se često ponaša kao kontrolor milosti, a ne kao neko ko se za nju zalaže, naveo je papa.

Zakon jačeg

Poglavar Rimokatoličke crkve na stub srama postavlja privredu zasnovanu na isključivosti i socijalnu nejednakost i žali se na očiglednu socijalnu neravnopravnost. Danas se sve zasniva na pravilima konkurentnosti i zakonima jačeg, u čemu „moćni uništavaju slabije“. Veliki broj ljudi je potpuno isključen i potisnut na marginu društva: „bez posla, bez ikakvih izgleda i bez izlaza“, čovek je pretvoren u „potrošnu robu“.

To su reči i ocene pape, kojem se mnogi ljudi u „komotnoj i udobnoj“ Evropi dive. A iz njih proističe dramatična analiza, iz koje je „izrasla“ takozvana teologija oslobađanja Latinske Amerike. Taj latinoamerički kontekst obuhvata i neke primedbe na račun crkvene strukture. „Preterana centralizacija komplikuje život Crkve i njenu misionarsku dinamiku, umesto da joj pomaže.“

Na samom početku svog programa, papa Franja govori o autoritetu u crkvi. Pominje novo usmeravanje. Na samo nekoliko stranica taj pojam, pojavljuje se više puta, i u to u delovima koji se odnose na papu, zatim biskupe i poglavara crkve. U jednom od centralnih delova program, koji u zvaničnoj obuhvata 180 strana, papa tematizuje i „novo usmerenje papinog rukovođenja“ i ne pominje, čak nijednom izraz „papin ured“.

Otvoren za nove predloge i ideje

Papa Franja podseća da je još Jovan Pavle II (1978-2005), 1995. godine, „molio za pomoć“, kako bi se pronašao novi „oblik obavljanja papine funkcije“. „Na tom planu nismo daleko odmakli“, navodi razočarano aktuelni papa i kritikuje mnoge teologe. On ističe da je otvoren za nove predloge, ne bi li papina uprava bila „bliža Isusu i ne bi li odreagovala na potrebe svakodnevice“.

Dobrih osam meseci nakon izbora, 76-godišnji papa Franja izlaže program svog pontifikata. Osvrt njegove dosadašnje izjave i odluke, sasvim izvesno ukazuje na razvoj. Krajem juna objavljena je prva enciklika, dok je „Lumen Fidei“ (Svetlo vere) zapravo bila zaostavština njegovog prethodnika, Benedikta. Objavljivanje enciklike, posle 100 dana provedenih na položaju poglavara, moglo bi i da okarakteriše kao kraj jedne faze posmatranja i analize. Od tada papa u rečima i delima deluje jasnije i drastičnije.

Senzacionalni pasaži

Sve se to sada može uočiti u objavljenom papinom pontifikatu. Na kraju krajeva, papa Franja očekuje da se svaki hrišćanin, svaka zajednica, može i treba tako ponašati. Papin program se dobrim delom može oceniti senzacionalnim. U drugoj polovini dokument, s vremena na vreme gubi na intenzitetu. Sem ljubavi, on uvek iznova koristi izraz radost, koji se pojavljuje i u naslovu dokumenta „Evangelii Gaudium“ (Radost jevanđelja).

Na više mesta, poglavar Rimokatoličke crkve, jasno izražava svoje protivljenje pobačaju i pitanju zaređivanja žena. Kod nekim tema, papa Franjo ipak ostavlja „slobodan prostor“. Izostaje „ne“ u pitanju zaređivanja oženjenih muškaraca (tzv. viri probati), nema prigovora o đakonskoj delatnosti žena. Neki delovi programa ukazuju na pitanje, o kojem se u Nemačkoj žestoko diskutuje, o mogućnosti da sakramente primaju ponovno oženjeni, odnosno udate, a pre toga razvedeni muškarci i razvedene žene. To bi se moglo nazvati objavom rata onima koji smatraju da sve treba da ostane, onako kako je oduvek bilo.

Autori : Kristof Štrak / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković