Retko kada se oko nekog sastanka podigla tolika prašina, a da se od njega u stvari vrlo malo očekivalo. Male su bile nade da bi susret kancelarke Angele Merkel i trojice predsednika – Vladimira Putina, Petra Porošenka i Fransoa Olanda – mogao doneti neki veliki preokret u krizi u Ukrajini. Na ovom skupu ne može biti ničeg više od „svođenja činjeničnog stanja bez ikakvog okolišanja", navedeno je u Berlinu. Jedan portparol Kremlja je preneo da ovaj susret na vrhu predstavlja samo „usaglašavanje časovnika" četvoro učesnika.
Odista, trebalo bi usaglasiti vremenske razlike između Moskve i Kijeva. U Sporazumu iz Minska iz februara prošle godine, koji je postignut uz posredovanje Nemačke i Francuske, nalazi se okvir za rešenje konflikta u regionu Donbasa. U 13 tačaka su definisane politički, pravni i vojni potezi obe strane koji je trebalo da dovedu do mira. Ipak, ovaj sporazum ne sadrži detaljni red vožnje, šta raditi prvo, šta drugo i tako dalje.
Stoga su se Kijev i Moskva držali svako svojih prioriteta. Ukrajinci su želeli da se prvo reše pitanja koja se tiču bezbednosti, pa da se tek onda bave političkim pitanjima. Rusi na stvari gledaju suprotno – prvo Kijev mora da ispuni svoje političke obaveze, pa se tek onda može razgovarati o vojnim pitanjima. U Kijevu se na svaki politički ustupak pobunjenicima ili Rusiji gleda kao na izdaju i kapitulaciju. Moskva se svojom oštrom retorikom toliko stavila na stranu separatista da bi njihov vojni poraz Rusi takođe tumačili kao izdaju. Situacija teško da može biti komplikovanija.
Nemačka diplomatija je zaista uložila velike napore da se na istoku Ukrajine ostvare barem neki pomaci. Ona je svesno ušla u veliki rizik, išla do krajnjih granica – kako svojih, tako i onih koje važe za partnere u ovim razgovorima. Rizikovala je čak da se sve završi fijaskom. Sredinom septembra je nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer bio u Kijevu. On je tamo javno rekao da mu je ruski kolega Sergej Lavrov obećao da će iskoristiti svoj uticaj na separatiste kako bi došlo do primirja.
Ruska mantra je uvek glasila da Moskva u principu nema ništa s ovim konfliktom. Vlada u Kijevu mora postići dogovor sa separatistima kako bi se okončao „građanski rat". Demanti iz Moskve je stoga usledio samo dan nakon boravka Štajnmajera u Kijevu: Lavrov navodno tako nešto nije nikada rekao jer tako nešto ne može ni da garantuje. Ipak, novi pokušaj da se dođe do primirja otvorio je prostor za dogovor o obostranom povlačenju trupa.
Upravo o tome se radilo tokom susreta četvoro lidera u Berlinu. Radilo se na dogovoru o povlačenju trupa, na stvaranju konkretne agende, plana za sprovođenje tačaka Sporazuma iz Minska i u tome se dobro odmaklo.
Putin je tokom susreta u Berlinu morao da sluša i kritike – od onih koje se tiču njegove uloge u zbivanjima u Donbasu, pa do stvari koje se tiču ruskog vojnog angažmana u Siriji. Rusija je tamo na strani diktatora Asada i njeni avioni bombarduju civilno stanovništvo u Alepu. Predsednik Francuske je to nazvao ratnim zločinom, a nemačka kancelarka je zbog toga govorila o mogućim novim sankcijama protiv Rusije.
Putin je bez, obzira na to, došao u Berlin. Da li je bio spreman na neke ustupke? Da li zbog toga što je uvideo da se zaleteo u Ukrajini i na Bliskom Istoku? Ili zbog toga što je hteo da kao ulog na sto stavi oba svoja rata – intervenciju u Siriji i uticaj koji želi da ima u Ukrajini? Putin se sigurno neće predati, bez obzira što je susret u Berlinu ipak bio nešto više od pukog „svođenja činjeničnog stanja". Na papiru se ipak našlo nekoliko opipljivih zaključaka i rezultata.