Godinama nakon osvajanja zlatnih medalja na Paraolimpijskim igrama i brojnih titula na svetskim prvenstvima, Hajnrih Popov (41) veruje da je budućnost za osobe s invaliditetom svetlija nego ikada, delimično zahvaljujući uspehu i sve većoj popularnosti Paraolimpijskih igara.

Međutim, taj sportista kojem je amputirana potkolenica, želeo bi da se nešto promeni: odrasli bi trebalo da gledaju na osobe s invaliditetom istim očima i radoznalošću kao i deca.

„Najveća promena koju bih voleo da vidim je razbijanje barijera koje na nemačkom nazivamo, Berührungsangst, strah od prilaska preblizu“, rekao je Popov za DW. „Način na koji deca komuniciraju s osobama s invaliditetom i sa stvarima koje prvi put vide – to bih voleo da vidim i kod odraslih.“

„Na primer, kad leti odem u vrtić u šorcu, ja sam najkul tata na svetu jer me deca prihvataju. Pitaju me ’šta ti je to?’. Pa im ja objasnim. A pošto mi moje dve ćerke stalno lepe nove nalepnice na noge, svakog dana imam drugačiju nogu.“

„Stvarno bih voleo da se prihvatamo takvi kakvi jesmo i da učimo od dece.“

Jedan od najvećih nemačkih parasportista

Popov živi s invaliditetom od 1992. kada mu je u devetoj godini amputirana potkolenica zbog retkog oblika raka u levom listu. On tvrdi da je amputacija njegove potkolenice bila teža za njegove roditelje nego za njega kao dečaka.

Ostao je aktivan u sportu i na kraju se opredelio za atletiku u sportskom klubu Bajer Leverkuzen.

Sa 19 godina (2002.) osvojio je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u atletici Međunarodnog paraolimpijskog komiteta u Lilu. Sledeće tri bronze u kategoriji T42 osvojio je na Paraolimpijskim igrama 2004. u Atini, zatim srebro u Pekingu 2008. i zlatnu medalju na sto metara na Paraolimpijadi u Londonu. Zlatnu medalju u skoku u dalj osvojio je 2016. u Riju.

„Sport mi je dao priliku da pomeram barijere i granice“, kaže Popov. „I još uvek mi to omogućava.“

Pored toga što danas podstiče i motiviše osobe koje su tek postale hendikepirane da se bave sportom, Popov aktivno promoviše i brani prava osoba s invaliditetom u Nemačkoj i širom sveta. Često je u klinikama i na događajima gde zastupa kompaniju za mobilnost Ottobock (za koju radi), koja se između ostalog fokusira na protetiku za osobe koje su doživele amputacije, povrede ili neurološke bolesti.

Uključivanje donosi uspeh

Njegova putovanja navela su ga na zaključak da zemlje koje su uspešne na Paraolimpijadi obično imaju visok nivo inkluzije osoba s invaliditetom. Nemačka je na Paraolimpijadi 2024. zauzela razočaravajuće 11. mesto u ukupnom broju medalja. Popov veruje da zna zašto.

„Baza sporta u Nemačkoj ne napreduje onako kako bi trebalo“, kaže on za DW. Istraživanje nemačke vlade iz 2022. sugeriše da više od polovine osoba sa invaliditetom u toj zemlji izbegava sport. Delimičan razlog za to je što 90 odsto svih igrališta i fiskulturnih sala nije pristupačno osobama sa invaliditetom.

Istovremeno, zdravstvena osiguranja često ne pokrivaju medicinska pomagala za sportske aktivnosti.

„Mislim da vlada i osiguranja mogu uštedeti mnogo novca ako shvate da ulaganje u sport za osobe sa invaliditetom donosi manje troškove od računa iz apoteke. Sport je najbolji lek.“

„Organizujem trkačke radionice i pratim aktivnosti širom sveta. Holandija radi sjajan posao. Veličine je nemačke pokrajine Severne Rajne Vestfalije, a uspešnija je od cele naše zemlje.“ Holandija je na Paraolimpijadi 2024. zauzela četvrto mesto po broju medalja.

Da li pomaže Međunarodni dan osoba sa invaliditetom?

Popov je strastveni zagovornik prava osoba s invaliditetom. Uveren je da je jedan dan koji su UN posvetile promovisanju prava i dobrobiti osoba sa invaliditetom znači mnogo više od samog podizanja svesti.

„Ponekad zaboravim datum svog venčanja“, našalio se. „Ali ovaj UN dan postaje sve značajniji.“

Ipak, s obzirom na to da sa invaliditetom živi najveći deo života, priznaje da mu ovaj dan lično znači manje nego ranije. Oni koji su nedavno postali hendikepirani to doživljavaju sasvim drugačije, i to je važno priznati, rekao je.

„Nemam ograničenja zbog svog invaliditeta u svakodnevnom životu. Moj dan je ispunjen decom, poslom i svim ostalim. Ali, da budem iskren, i to je nešto o čemu razmišlja i zajednica osoba sa invaliditetom: važnije je da svakog dana imamo svest o invaliditetu. Poseban dan posvećen tome je lep, ali to je samo jedan korak. Treba nam drugi i treći dan.“ I mnogo više.

*ovaj članak je najpre objavljen na engleskom jeziku