Dojče vele: Godine 2013. kinesko partijsko i državno rukovodstvo na trećoj plenarnoj sednici kongresa donelo je odluku o opsežnoj sanaciji privrede. Sada je, na petoj plenarnoj sednici, reč o konkretnoj primeni. Da li Komunistička partija ima nove ideje za privredni uspeh?

Doris Fišer: Odlukama sa treće plenarne sednice reformska agenda je u velikoj meri definisana, iako je u dokumentima na pojedinim mestima veoma nejasna. Navodi se, na primer, da bi tržište trebalo da preuzme veću ulogu ili da bi trebalo sprovesti reforme u finansijskom sektoru. Na osnovu te agende, partija je radila prethodnih godina koliko je mogla. Ali očigledno da ne uspeva da sprovede sve što je naumila. Kolege u Kini sa kojima sam nedavno razgovarala imaju osećaj da državno rukovodstvo nema dovoljno moći da sprovede reforme koje se naveliko iščekuju. Pesimisti kažu da kineska vlada to nikada nije ni htela.

Komunistička partija Kine i dalje planira privredni rast. Miriše li to na plansku privredu?

Kineski petogodišnji plan je danas, za razliku od verzije iz 1978. godine, okvirni plan. Termin se na kineskom promenio. To više nije planiranje da te i te fabrike, te i te godine moraju da proizvode toliko i toliko tona robe i zato joj se dodeljuje toliko sirovina. Planovi mogu da dobiju na težini zato što su stanovništvo i privreda shvatili da veoma mnogo javnog novca za podsticaje i subvencije odlazi tamo gde vlada želi. I po tim planovima mogu bolje da se orijentišu. Domaći i strani investitori, kao i berzanski posrednici, pažljivo posmatraju na šta vlada stavlja težište.

Da li verujete da je rast od sedam procenata još uvek moguć za ovu godinu?

To bi bilo gledanje u šoljicu kafe. To ne možemo tačno da znamo. Kada pogledamo kako su ciljevi postavljeni u poslednjem petogodišnjem planu, vidimo da su oni bili niži neko što su bile kasnije zvanične brojke. Od početka godine uvek se govori o želji da se ostane pri novom normalnom stanju – dakle nižem rastu. Zato vlada ne želi da postavi cilj viši od sedam procenata. To možda može biti i 6,5 procenata. Lično tipujem na to. Moguće bi bilo i da brojka još ode nadole, ali to je malo verovatno.

Problem koji ima Kina, kao i zapadne zemlje, jeste jaz između siromašnih i bogatih. Kako to može da se reši?

Ta neravnoteža ima različite dimenzije. Postoje razlike između gradova i sela, između istoka i zapada, kao i unutar urbanih regiona. Kod regionalnih razlika postoje mnogi problemi koji bi mogli da budu sve veći. Tako se recimo investicije podstiču u centralnoj i zapadnoj Kini. Za prevazilaženje razlika između gradova i sela postoje programi za urbanizaciju. Oni imaju za cilj da se migrantima iz unutrašnjosti u velikim centrima poput Pekinga, Šangaja i u oblasti Biserne reke, pronađe posao i da im se otvore nove perspektive. Pojačana urbanizacija vodiće ka većoj potrošnji, čime bi kineski privredni rast dolazio iznutra i bio manje upućen na izvoz. Što se treće neravnoteže tiče: u pojedinim opštinama dalje se optimira sistem socijalne zaštite. Najnovije statistike pokazuju da razlike u poslednjih pet godina barem nisu postale veće.

I državne firme suočavaju se sa privredno teškim vremenima. Kako bi one trebalo da budu sanirane?

Koncept reformi nije sasvim nov i ubedljiv. Imam osećaj da je tako bilo i ranije: krajem devedesetih godina bilo je reformi državnih firmi. Pozadina je tada međutim bila drugačija. Većina kineskih firmi tada su bile državne. Onda je krenula privatizacija – ali veliki problemi nisu mogli da se reše. Tu dilemu kineska vlada neće lako rešiti sve dok se državne firme tretiraju kao glavni deo kineskog privrednog sistema. Do tada će se one subvencionisati, imati privilegije i biti mnogo manje konkurentne. To vodi ka neefikasnosti. Zato nisu inovativne. To zna i kineska vlada. Ali to da će vladini planovi izlečiti taj osnovni problem državnih firmi, veoma sam skeptična.

Doris Fišer je profesorka za „Kineski biznis i ekonomiju“ na Univerzitetu u Vircburgu.