„Evropske zemlje trenutno zatvaraju granice, razdvajaju evropske komšije i građane na dobre i loše, doseljenike na poželjne i nepoželjne, posmatraju kako se prognani dave u Sredozemnom moru“, konstatira Miranda Jakiša, profesorka slavistike na Univerzitetu u Beču.

„Čini se da smo zaboravili evropske vrednosti koje su postavljene nakon Drugog svetskog rata“, kaže ona. „Te posleratne vrednosti valja ponovo otkriti, i to se odlično može uz pomoć partizanskih filmova.“

Jakiša već više od deset godina izučava partizanski film i književnost, a sada sa austrijskim Filmskim muzejom organizuje niz predavanja pod naslovom „Istočnoevropski partizanski film – retrospektiva otpora“.

Predavanja su koncipirana kao propratni program retrospektive bečkog filmskog festivala Vienale, pod nazivom „O partigano – panevropski partizanski film“. Retrospektiva počinje u petak (25. oktobar).

Fascinacija potencijalom solidarnosti

„Seminari na univerzitetu na temu partizanskog filma bili su jako dobro posećeni. Partizani danas oduševljavaju studente čiji roditelji nemaju aktivno sećane na Drugi svetski rat“, priča nam Jakiša.

„Studente fascinira činjenica da su ljudi bez obzira na lične gubitke bili spremni da i život daju za otpor. Mlade ljude zanima potencijal solidarnosti, što je bio centralni element svih oblika otpora u Evropi pod fašističkom čizmom“, objašnjava Jakiša.

Tema je, dodaje ona, i kako umetnost može da služi ideologiji. „Partizanski filmovi nose tu produktivnu kontroverzu u sebi.“

Austrijskom Filmskom muzeju odabrao je filmove koji su i mnogim stručnjacima bili nepoznati. Među njima su i filmovi koji su nastali u državama koje više ne postoje, kao što su Sovjetski Savez, Jugoslavija i Čehoslovačka. Ali tu su i filmovi iz Italije, Albanije, Francuske, Danske i Norveške.

Biće prikazani jugoslovenski filmovi „Ne okreći se sine“, „Valter brani Sarajevo“, „Balada o trubi i oblaku“, „Kozara“, „Kad čuješ zvona“, „Makedonski deo pakla“…

„Filmovi u kojima se ne relativizuje zlo“

Što se tiče umetničkog izraza pri predstavljanu antifašističkog otpora, on je raznovrstan kao što je bio i otpor u raznim zemljama. Tako se predstavljanje italijanskog pokreta otpora razlikuje od predstavljanja otpora u Sovjetskom Savezu ili Francuskoj.

Funkcija partizanskog filma bila je takođe dosta raznovrsna, navodi Jakiša: dok je neposredno nakon rata film služio da se prerade ratne traume, kasnije se radilo pre svega o stvaranju nacionalnih mitova. U još kasnijim godinama nakon rata partizanski film je služio čak i kritici tadašnjih društava.

Olja Alvir je jedna od studentkinja sa dobro posećenih predavanja o partizanskom filmu. Mlada spisateljica živi u Beču od detinjstva, roditelji su joj izbegli iz Bosne. „U partizanskim filmovima nema relativizacije zla – negativci ni na koji način nisu ni kul ni privlačni“, kaže ona za DW.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android