Nik je krajnje koncentrisan. Hoda po pešačkoj zoni, naćulio je uši, jedva vidljivo maše repom. Prolaznike stalno drži na oku. Ne njuška unaokolo i ne pokazuje nikakvo interesovanje za druge pse koji prolaze. Nik je u radnom modusu. On pazi da njegova vlasnica Katrin Miler ne upadne u gužvu i pokazuje joj pokretom glave iz kog smera joj se približavaju ljudi. „Bez Nika ne bih mogla da budem ovde. On mi uliva sigurnost. Mnogi ljudi nas zaobilaze u velikom luku, jer on uliva respekt.“

Nik je mešanac border kolija i australijskog ovčara. Malo je manji od klasičnog kolija, s gustom crno-smeđom dlakom. To je pas posebno obučen da pomaže osobama s posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP), u ovom slučaju Katrin Miler. Ona je kao dete i mlada devojka bila žrtva fizičkog i seksualnog nasilja i teško je traumatizovana. Na prvi pogled se ne bi reklo da ta energična žena pati od nesanice, da je muče noćne more i da je u stalnom grču. Ona je čak godinama radila u kancelariji u inostranstvu jedne nemačke javne ustanove. Ipak, stalno je bila na oprezu, osećala se ugroženom, izbegavala je ljude. „Kupovinu je obavljao moj partner, jer bih ja često u supermarketima dobijala napade panike. Sama više uopšte nisam izlazila iz kuće“. Sve su to uobičajeni PTSP-simptomi.

Psi terapeuti – zanimanje sa tradicijom

Psi se kao terapeuti za osobe koje pate od PTSP obučavaju u Nemačkoj tek nekoliko godina. Ideja je zaživela najpre u SAD gde su životinje pomagale da se ublaže simptomi trauma ratnih veterana. Drugi psi-pomagači obučavaju se i koriste mnogo duže – pomagači slepima još od Prvog svetskog rata, nakon toga su počeli da se koriste i psi pratioci za osobe u invalidskim kolicima, pa psi koji upozoravaju epileptičare na sledeći napad ili dijabetičare – da im nivo šećera opasno varira.

Nik je pomogao Katrin Miler da se vrati u život. Ranije je za nju bila prava noćna mora samo da ode do bankomata, jer je morala da se koncentriše na tastaturu i ekran, i za to vreme nije mogla da pazi da li joj se neko približava s leđa. To sada radi Nik. On mirno leži pored nje i gleda niz hodnik. Ako neko dođe na susedni bankomat, on ustane i okrećući glavu u tom smeru svojoj vlasnici signalizira šta se oko nje događa. Ali Katrin ne može baš svuda da povede svog psa i to joj je problem. Recimo u prodavnicu hrane. Jer kad neko ko je slep ili ko je u kolicima ima psa pomagača, odmah je sve jasno. Ali hendikep koji Katrin ima se ne vidi.

Pas i njegova vlasnica su savršeno uigran tim. Katrin Miler zna savršeno da iščitava govor tela svog psa, a on oseća njeno raspoloženje. To uočavamo i mi dok stojimo na jednom uglu, a s leđa nam prilazi jedan muškarac. Nik instinktivno oseća da se njegova gazdarica oseća neugodno i laje na prolaznika. Nakon toga spontano staje između njenih nogu kako bi joj pružio osećaj sigurnosti.

Ništa bez psihoterapije

Važan zadatak za Nika, kao i za sve ostale pse terapeute, jeste da povrate ljude iz njihovog „flešbeka“, iz stanja u kojem ponovno proživljavaju situaciju koja je izvor njihove traume. Njih u tom trenutku obuzimaju strah, panika i osećaj nemoći – toliko da zaboravljaju da se nalaze na nekom drugom mestu i u nekom drugom vremenu. U takvo stanje može da ih dovede određena reč, miris ili situacija. Nik tada primećuje da se njegova gazdarica ukočila, da drhti, da ubrzano diše ili da jednostavno sasvim drukčije miriše. „On me gurka sve dok ne počnem da radim ono što sam naučila u terapiji. Uzmem iz torbe za hitne slučajeve neki predmet s kojim mogu sama sebi na nanesem fizički bol – recimo bodljikavu loptu ili zagrizem ljutu papričicu. To me vrati u stvarnost“, objašnjava Katrin. Nik bi mogao svoju gazdaricu čak i da probudi kada ima noćne more, pa i da joj upali svetlo, ali to još nisu trenirali. Katrin sa osmehom dodaje: „Moram nekad i da ga pustim da spava!“

Ipak teška trauma ne može da se nadvlada bez psihoterapije. Psi pomagači ne mogu nikada da budu potpuno rešenje, već samo dodatna podrška. „Ne mogu da se pouzdam samo u svog psa. On ne može da preuzme svu odgovornost“, kaže Katrin.

Neophodan je naravno i dobra osnovna obuka psa. Klasični repertoar naredbi tipa „Sedi!“, „Stani!“, „Dosta!“, kod Nika je proširen i za naredbu tipa „Promena!“, što znači da mora da pređe s leve na desnu stranu hodajući uz svoju gazdaricu. Dok „ima voljno“, Katrin ga vodi na uzici zakačenoj na prsluk, a kada uzicu okači na ogrlicu, onda Nik mora da radi. Ponekad nosi i crvenu maramu oko vrata na kojoj piše „Nik – pas pomagač na praksi“. Godinu i po stari pas je naime, još uvek na obuci. Za vaspitavanje svih pasa, pa i ovih, važno je biti dosledan. Katrin citira reči svoje instruktorke za pse: „Dve naporne godine i onda imaš dobrog psa.“ Instruktorka se zove Dagmar Tenhof i ima školu koja se zove „Veran pas“ (Canis Findus). U toj školi uče i psi i njihovi gospodari.

Trening za pse i njihove gazde

Jedne subote se u njenoj školi okupilo pet tandema, među kojima su bili jedan pomagač dijabetičarima i jedan pratilac osoba u invalidnim kolicima. Po travi su se jurili jedan svetli i jedan tamni labrador, jedan zlatni retriver, jedan australijski ovčar i border koli – Nik. Za takvu vrstu obuke najbolji su psi koji važe kao „društveni“. Oni uče jedni od drugih i od ljudi, objašnjava Tenhofova. Ali dodaje i da ljudi moraju da budu isto tako obučeni kao i njihovi psi: „Kada sam odlučila da postanem instruktorka, mislila sam da ću samo obučavati pse. U međuvremenu sam shvatila da sam 50 odsto vremena i instruktorka ljudi.“

Mnogi treneri nude na prodaju već obučene pse, koji koštaju između 20 i 30 hiljada evra. Ali to nije uvek pravo rešenje za sve osobe kojima je potrebna pomoć. Jer pas znači mnogo posla i mnogo discipline.

Nik je nakon napornog rada zaslužio šetnju po livadi u kojoj može da se istrči i izigra. Neumorno trči za igračkama koje mu Katrin baca i njuška po poljskom puteljku. Tu je on samo jedan mladi, razigrani border koli. Ali Katrin, kaže, ima bezrezervno poverenja u njega: „Kada bi postalo opasno, sigurno bih mogla u njega da se pouzdam.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android