Dragi Ivane,

Vi nas učite da društvene forme žive kroz naraštaje ili kao živa pokretna snaga ili kao smetnja. Narod ih ne može poneti sa sobom u budućnost kao što atletičar ne nosi sa sobom odskočnu dasku. Ili možda baš i može?! Možda i mora jer…

…osećanja i shvatanja koja su tako duboko ukorenjena redovno nadžive stvarne prilike koje su ih stvarale.

Patrijarhalna zadruga, sa zajedničkom svojinom i obavezama, postojala je kod svih Južnih Slovena. Naši pisci su je idealizovali i čak je nudili kao model za organizaciju zapadnih društava. Zadrugari su se, kažu, uzajamno šalili i neprestano igrali i pevali. Nema sumnje da je mnogo ljudske topline postojalo u okviru zadruge. Sa druge strane, ko god je svom sinu, zajedničkim novcem, kupio kaput učinio je to na štetu svih članova zadruge. Ko god se odmorio, učinio je to na štetu umornih. Ko god se najeo, najeo se na uštrb zajedničke sofre. Ko se uzdigao, učinio je to na štetu bratstvenika.

U tursko vreme krivična odgovornost bila je zajednička. Ako je u okolini sela nađen mrtav Turčin, odgovaralo je celo selo. Kao što vi kažete u ogledu o Kočiću: za lične sklonosti nije bilo mjesta ni opravdanja. Ispoljavanje individualnosti bilo bi zazorno u kontekstu zajedničke svojine i kolektivne krivice.

Život u patrijarhalnoj zadruzi proizveo je brojne poslovice koje obeshrabruju individualnost:

– Glava koja štrči ne nosi se dugo.
– Da nijesam patila ne bih se u sridu sjatila.
– U jato golube.

Još krajem dvadesetog veka čuo sam sledeća dva prekora:

„Svaki hoće svoje da iskaže” i „Umeš ti da živiš”. Ne znam zašto bi se bilo čija pamet ili uživanje ticalo ikoga drugog. Izuzev ako se setimo zadruge. Eto taj NEKO uživa na štetu imaginarnih, teško napaćenih zadrugara. Na štetu svih nas (braćo i drugovi). On, podlac uživa, a nas tera žive da umiremo.

Moramo sad artikulisati još jednu važnu a neizgovorenu pretpostavku. To je pretpostavka moralnosti patnje. U tradicionalnom balkanskom svetu, uživanje je nešto za Turke, koji su dekadentni. Patnja je za junake. Kao što bi rekao Đura Jakšić:

Ja ostavljam cvetne staze
Kojima je noga meka
Nek po cveću žene gaze
A trnje je za čoveka

Da li tu leži naša suštinska lojalnost?

Dragi Ivane, vi pišete o Petru Kočiću kao o prvom iz svoga roda koji je napustio patrijarhalnu zadrugu. Kočić je bio ljuto, sladostrasno ponosan na svoju nezavisnost i na ono što ga je omogućavalo – na siromaštvo, bez zadovoljenja najnužnijih

potreba. Po njegovom patrijarhalnom moralu:

pojam imanja i blagostanja a pogotovo raskoši i sjaja, postao je… gotovo nespojiv sa pojmom… časti.

Totalizirajuća pretpostavka je – časni neuspeh. Ko je uspeo nije čestit čovek. Ovde se ne može, i ne sme uspeti.

Dobro! Razumemo istorijski značaj takvog mišljenja za očuvanje dostojanstva i nezavisnosti. Ali njene implikacije u modernom vremenu su prilično apsurdne. Ispoljavanje specifičnosti ili talenta okolina podsvesno dočekuje na nož. Ko dobro živi – provodi se na našu štetu, ko ima talenat na neki način ga je ukrao od nas.

Ovlaštena ljubomora i pravo kontrole tuđeg ponašanja nadživeli su zadrugu mnogo bolje od zadrugarske solidarnosti.

Arčibald Rajs je u čuvenom tekstu Čujte Srbi izrazio uverenje da glorifikovana ljubomora nije osobina naroda već inteligencije:

„Otmeno društvo” tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka… Ako je, pak, nemoćno da ga u tome

spreči, progoniće ga spletkama…

Srbi, Hrvati i Bosanci jesu različiti, ali zadruga im je zajednička.

To je moćna, nepriznata sila protiv koje se ne sme ići.

Prvim delom svog bića stvaralac pripada sopstvenoj kulturi, drugim delom je neuslovljen. Nikome nikada ne smeta prvi deo.

Svojom originalnošću vi ste udarili na jungijanske arhetipove, kao derviš ste pomamno skakali na podsvesni nož. Onakav uspeh kakav ste vi postigli predstavlja izdaju, istina ne u svesnom već u podsvesnom, ne u javnom nego u tajnom svetu.

Nakon velikog književnog uspeha sa romanom „Tesla“, Vladimir Pištalo je nekoliko godina stvarao knjigu koja tematski kruži oko Ive Andrića. To je i epistolarni dijalog s velikim piscem i poetski roman i esejizovana polemika, kako sa Andrićevim mrziteljima, tako i sa malograđanskim poklonicima koji od genija prave kult po svojoj meri. „Sunce ovog dana – Pismo Andriću“ izlazi početkom juna u izdavačkoj kući „Agora“ iz Novog Sada. DW-Srpski donosi ekskluzivno sedam odlomaka iz knjige o kojoj će se tek pričati.