„Crno mleko zore, mi ga pijemo naveče / pijemo ga u podne i ujutro / pijemo i pijemo" - ovako počinje svetski poznata pesma Paula Celana „Fuga smrti". Ona je zasnovala slavu  najznačajnijeg liričara nemačkog jezika posle 1945. Ostavio je delo za sobom koje čitav vek posle njegovog rođenja i pola veka od njegove smrti i dalje ima u sebi nešto zagonetno i predstavlja izazov za interpretacije.

Celan se celog života bavio Holokaustom 

Celanovo telo su 1970. našli u Seni, deset kilometara nizvodno od Pariza. Nisu razjašnjene okolnosti njegove smrti. Pretpostavlja se da je skočio u reku u blizini svog stana u Parizu. Ako je bilo tako, onda je jedan od razloga osećaj lišenosti zavičaja, koji prožima i njegovu liriku, i koji mu nije mogao ublažiti ni nemački jezik.

Rodio se 23.11. 1920. kao Paul Ančel u gradu Černovci u Bukovini. Do 1918. je Bukovina bila deo Habzburškog carstva, posle Velikog rata pripala je Rumuniji, posle Drugog svetskog rata bila je deo Sovjetskog Saveza, a danas pripada delom Ukrajini delom u Rumuniji. Uoči Drugog svetskog rata skoro polovina stanovnika su bili Jevreji. Grad je bio prožet sa nekoliko jezika i kultura. 

Još kao dete Celan je učio pesme napamet. Bio je fasciniran nemačkom literaturom – Fridrih Helderlin, Hajnrih Hajne i Franz Kafka. Počinje i sam da piše pesme. Početkom Drugog svetskog rata Celan je student romanistike. Najpre su grad zauzeli sovjeti, a onda Rumuni koji su bili Hitlerovi saveznici i pomagači u progonu Jevreja. Mnogi jevrejski sugrađani beže, ali Celanovi roditelji ostaju.

Maternji jezik, jezik ubica

Paul Celan noć 27. juna 1942. nije proveo kod kuće. Sutradan je kuću našao zaključanu, a od roditelja nije bilo ni traga ni glasa. Celan se, da bi izbegao deportaciju, prijavio za dobrovoljni rad. Tu ne govori puno, ali zapisuje stihove. „Da li je noć ustvari krik" glasi jedan njegov stih iz tog vremena. Kasnije je saznao da je otac umro od tifusa, a da je majku, radno nesposobnu, ubio jedan pripadnik SS-a.

Vraća se u Černovce i nastavlja studije. „Fugu smrti" je zapisao u to vreme (1944/45). Iako je pesma prvo objavljena na rumunskom pod naslovom "Tangoul Martii" (Tango smrti) napisana je, kao i sve njegove pesme, prvo na nemačkom. To je jezik njegove majke, ali i jezik njenih ubica.  Ta ambivalentnost će označiti njegovo ukupno delo.

Celan je pokušavao da radikalnim sredstvima promeni nemački jezik, naročito u kasnijoj fazi. Književni kritičar Helmut Betiger upravo u tome vidi aktuelnost njegovih stihova: „Konsekventnost s kojom je promenio svoj jezik na osnovu istorijskih uslova jeste izuzetno aktuelna".

Celan i Ingeborg Bahman

Dve godine je živeo u Bukureštu gde je počeo da se potpisuje kao Paul Celan. Uz pomoć krijumčara dospeva 1947. u Beč. Tamo doživljava prve pesničke uspehe, ali ne veruje ljudima, smatra da su mnogi od njih simpatizeri nacista.

Čak ga ni ljubav prema pesnikinji Ingeborg Bahman ne može zadržati u Beču – njegov cilj je Pariz. Pisma koja su razmenjivali postala su deo nemačke posleratne književnosti. U Parizu Celan radi u fabrikama i kao prevodilac.

Nastup u grupi 47

Grupa 47 je bila poznata književna institucija novoosnovane Zapadne Nemačke. Celan nastupa u Nindorfu pred kolegama, nemačkim piscima i njegov način čitanja im se ne dopada. Književni kritičar Valter Jens ostavio je svedočenje da su neki nemački pisci s podsmehom ispratili Celana pa je bilo čak i takvih rečenica kao što je: „On čita kao Gebels".

Kada je izašla Celanova druga, poznata zbirka „Mak i pamćenje" pesnik smatra da su ga neki nemački kritičari potpuno pogrešno shvatili. Teško podnosi da neki Nemci potcenjuju njegovu liriku. Uz to, teško mu je palo da ga je udovica Ivana Gola čije je stihove Paul Celan prevodio, optužila, i to bez razloga, da je prepisivao stihove njenog pokojnog muža. 

Sredinom pedesetih dobija francusko državljanstvo, sklapa brak sa Žizel Letranž, 1955 mu se rađa sin Erik. Ali ni u Francuskoj se ne oseća kao kod kuće. Betinger kaže: „Jedina domovina je za Celana bila jezik, nije imao drugu. Nemački jezik je za njega bila jedina tačka identiteta".

Usledile su prve nagrade u Nemačkoj. Ali on sa zabrinotušću primećuje da je u glavama ljudi u toj zemlji još uvek prisutan antisemitizam.

Celanovo poslednje putovanje

Šezdesetih godina prošlog veka on je oboleo od depresije. Nakon što je izvan sebe pretio svojoj ženi, dobrovoljno se lečio u psihijatrijskoj klinici.

I njegova lirika kao da se povlači iz sveta i postaje zagonetna, teško razumljiva.

Celan poslednji put odlazi u Izrael 1969. Iako ga srdačno dočekuju on ni tu ne nalazi ono što traži.

Pretpostavlja se da je 20. aprila 1970. sebi oduzeo život skokom u Senu. Nije ostavio oproštajno pismo. Ali na njegovo pisaćem stolu je pronađena otvorena biografija Fridriha Helderlina. Na stranici je bila podvučena rečenica: „Ponekad se taj genije smrači i propada u gorki bunar svog srca".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android