Vili Brant je klečao samo 30 sekundi, ali je ušao u istoriju. Nemački socilaldemokrata je decembra 1970. bio prvi nemački kancelar koji je stupio nogom na poljsko tlo. Od Drugog svetskog rata, od nemačke okupacije Poljske i nemačkog ubijanja tada je bilo prošlo svega 25 godina. Brant je doputovao u Varšavu da bi omogućio novi početak u nemačko-poljskim odnosima.

Pred spomenikom ustanku u Varšavskom getu Brant je u prepodnevnim satima 7. decembra polagao venac. Brant je položio venac, vratio se korak-dva nazad i sačekao. Odjednom je kleknuo pognute glave. Tako je ostao na tvrdom, mokrom granitu. Fotografi su se sjatili oko njega sluteći da će ta fotografija obići svet.

„Kada jezik zakaže"

„Nad ponorom nemačke istorije, pod teretom miliona ubijenih, uradio sam to što ljudi inače rade kada jezik zakaže“, napisao je kasnije Brant u svojim sećanjima. Brant je klečao kao grešnik, oslanjajući se na hrišćanske motive.

Rekao je da se molio da Nemcima bude oprošteno. On, koji je oduvek bio protivnik nacista, hteo je da njegovom narodu oproste.

Brant je rekao da to nije bilo planirano. „Moji najbliži saradnici nisu bili manje iznenađeni od reportera i fotografa koji su bili pored mene“, zapisao je on.

Kšištof Ruhnjevic, profesor istorije na Vroclavskom univerzitetu kaže da je i poljska vlada bila iznenađena: „Do tada su to bili `zli Nemci`. Predstavljali su ih kao revanšiste. A onda dođe nemački kancelar i klekne, pokazujući spremnost na kajanje”.

Poljski istoričar kaže da je poljska vlada ispravno shvatila Brantov gest, ali da partijska propaganda nije prestala da proizvodi negativnu sliku Nemaca.

Ruhnjevic kaže da brojni Poljaci nisu ni saznali za gest. Fotografija nije objavljena u poljskim novinama. Brantova politika pokazala rezultate tek an duže staze. 

Većina nije odobravala

A Nemci? Istoričarka Kristina Majer iz Fondacije Vili Brant kaže da je Brantovo klečanje bilo povreda tabua. Izgleda da većina Nemaca još uvek nije bila spremna da zamoli za oproštaj zbog nacističkih zločina.

Ankete su 1970. pokazale da je svaki drugi Nemac u Zapadnoj Nemačkoj smatrao da je Brantov gest preteran i odbijao ga je. 

Brant je prilikom te posete potpisao Varšavski ugovor, kojim se Nemačka odriče svojih bivših istočnih teritorija, koje su posle Drugog svetskog rata pripale Poljskoj. Konzervativna demohrišćanska opozicija je to odbila. A ekstremni desničari su Branta čak nazivali “narodnim izdajnikom”.

Mnogi istoričari sada vide ovaj Brantov potez kao korak na putu ka ponovnom ujedinjenu Nemačke 1990.

Povratak senki

Šta je sa današnjim nemačko-poljskim odnosima? U Varšavi od 2015. vlada konzervativna partija “Pravo i pravda” i to uz apsolutnu većinu. Reči kao što su nepoverenje, udaljavanje, stagancija - od tada vladaju u medijskim naslovima koji opisuju odnose Varšave i Berlina. Senke prošlosti se često nadvijaju nad te odnose. Doskora se ogorčeno polemisalo o mestu na kojem bi u Berlinu trebalo da se podigne spomenik poljskim žrtvama nacista. 

„Iz perspektive poslednjih nekoliko godina, mogu da posmatram to klečanje kao prazan gest”, kaže Arkadijuš Mularčik, političar vladajuće poljske partije “Pravo i pravda” i dodaje: “Iza toga nije stajalo ništa. Kakvo je to izvinjenje za zločine ako potom nije usledilo obeštećenje Poljske?” Mularček je predvodio parlamentarnu komisiju koja je formulisala reparacione zahteve Poljske prema Nemačkoj.

Retro politika

Poljski istoričar Ruhnjevic kaže da ga današnji nemačko-poljski odnosi podsećaju na one iz sedamdestih, ali danas je potpuno drugačije vreme – Nemačka i Poljska imaju brojne ugovore, granice su sigurne, obe zemlje su u Evropskoj uniji: “Ali simbolička komponenta Brantovog gesta nije internalizovana”.

U Nemačkoj je napravljena zlatna kovanica od dva evra sa motivom Brantovog klečanja, predstavljena je i poštanska markica, a planirani su simpozijumi.

Ruhnjevic kaže da poljska strana nije ništa planirala. Na Trgu Vilija Branta u Varšavi, jedva 200 metara od mesta na kojem se sve odigralo, postoji spomenik koji podseća na Brantov gest. Da li taj trenutak današnjim ljudima nešto znači?  Bronzanu tablu već prekriva patina, ali Brantovo lice još uvek blista. Izgleda da ljudi koji ovamo dođu imaju potrebu da dodirnu kancelara koji kleči.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android