Poslednjih dana, prema izveštaju mađarskih i srpskih službi, kosovski Albanci tek pojedinačno prelaze šengensku granicu dve zemlje, mada je mađarska policija nedavno ponovo uhvatila grupu od dve stotine ljudi. Niko sa sigurnošću ne može reći da li je talas izbeglica minuo ili se radi samo o zatišju. DW fokusira pet aspekata o poziciji srpske politike, medija i javnosti prema egzodusu Albanaca.

1. „Kosovo je Srbija“

Prema sporazumu Beograda i Prištine građanima Kosova je omogućeno da „statusno neutralno“, ali slobodno putuju po Srbiji. To podrazumeva izdavanje posebnog putnog dokumenta. „Činjenicom da prihvataju pasoš ili lične isprave Republike Srbije stiču mogućnost slobodnog kretanja, nastanjivanja, tranzita“, kaže komesar za izbeglice Vladimir Cucić za DW. Time on zastupa zvaničnu srpsku politiku prema kojoj je Kosovo udobno smešteno u preambuli Ustava, o samostalnosti nema ni govora, a granica je tek „administrativna linija“. Ako konsekventno sprovodi politiku „Kosovo je Srbija“, zvanični Beograd praktično i nema mehanizme da zaustavi talas izbeglica niti da kontroliše njihovo kretanje.

Tako srpska politička klasa postajete žrtva sopstvenih reči i deklarativne politike, komentariše za DW kolumnista Teofil Pančić. „Naravno da niko ozbiljan u Srbiji odavno ne veruje da je Kosovo delatno deo Srbije ili da će biti u sagledivom budućem vremenu. To je politikantsko fraziranje za koje političari obično misle da mogu da ga izgovore besplatno i bez posledica. Dakle ako tvrdite da je Kosovo deo Srbije, kako nekom građaninu Kosova onda da odbijete izdavanje pasoša?“ Nikako, kaže Cucić. Dodaje da Albanci sa Kosova mogu da borave gde im je volja, recimo baš kod čuvene ciglane u Subotici, odakle se praktično golim okom vidi Šengenski prostor.

2. Evropa zakuvala pa neka reši

No srpski političari nisu propustili priliku da poentiraju udesno. Tako je ministar unutrašnjih poslova Stefanović rekao da činjenica da mnogo Kosovara traži srpski pasoš znači da oni priznaju Srbiju kao svoju državu. „To je besmislena politikantska izjava u koju ne veruje ni onaj ko ju je izgovorio“, kaže Pančić. „I građanima Srbije je iz nedavne prošlosti sasvim dobro poznato da neki pasoši vrede više od drugih jer vam omogućavaju da se slobodnije krećete bez viza. Kao što su se građani Srbije upinjali da dobiju pasoše zemalja EU – poput susedne Hrvatske, Mađarske ili čak Bugarske – onda nema ništa čudno u tome da Albanci sa Kosova hoće pasoš Srbije.“

Šef diplomatije Dačić podsetio je da talas izbeglica jaše na sporazumu o slobodi kretanja na kojem je insistirao Brisel te pozvao Evropu da onda rešava problem koji je nastao. Iako u toj izjavi ima ponešto trijumfalizma u stilu tražili ste – gledajte, Teofil Pančić kaže: „To je jedna od strahovito retkih prilika gde moram pomalo da razumem Dačića i ovu vlast. Ne odričući odgovornost vlasti u Beogradu, postoje i evropske institucije koje su pomogle da se uspostavi sadašnja situacija na Kosovu pa treba da podnesu neku vrstu političke odgovornosti za talas izbeglica.“ Evropa (čitaj Nemačka) za sada rešava problem dvojako: slanjem granične policije u Mađarsku i nezapamćenom medijskom kampanjom kojom Kosovarima poručuje: nećete dobiti azil. Ili čak i bavarski, sirovije: niste dobrodošli.

3. Malo teorije zavere

Dok su desetine hiljada kosovskih Albanaca trčale preko granice, mediji u Srbiji su zabavljali javnost i raznim teorijama zavere. Iako kaže da ne bi da bude „balkanski teoretičar zavere“, komesar Cucić postavlja niz pitanja na koja nema lakog odgovora: kako to da su danima hiljade Albanaca ilegalno prelazile granicu, da bi odjednom broj pao na nekoliko ljudi dnevno? Kako da među izbeglicama nema pripadnika manjina, recimo Srba, Roma, Bošnjaka, Goranaca, Turaka? Zašto je jedan Albanac samo nekoliko nedelja ranije zakupio hotel na Paliću? „Na Kosovu je nažalost velika mogućnost usmeravanja humanog resursa na štetu upravo tog humanog resursa“, kaže Cucić. Njegova teorija: Neko u Prištini namerno stvara problem, da bi onda od EU tražio Beli šengen. Sličnu je tezu zastupao Dragoljub Žarković u uvodniku prethodnog broja „Vremena“. Iako u najmanju ruku kreativna, ova teorija dobila je potvrdu kada je više kosovskih političara proteklih dana zaista tražilo bezvizna putovanja od Brisela.

Ovo se može nazvati lajt-zaverom, ali nisu mediji bili ni bez teške mašinerije. Tako su neki marginalni nacionalistički portali prenosili da „Šiptari beže – sprema se rat“, dok je tiražni bulevarski Informer pisao o „invaziji Šiptara“. Teofil Pančić kaže da je odlika teorije zavere upravo to da je neoboriva, ali da on više veruje zdravom razumu. „Kosovo je u limbu: Teško je uopšte biti građanin takvog entiteta koji i jeste i nije država, i jeste i nije samostalan, i jeste i nije priznat, koji ima katastrofalne ekonomske parametre i sa čijim dokumentima se ne može putovati nigde. To je neodrživa situacija i neka vrsta tempirane socijalne bombe.“

4. Pretrčavanje u EU

Deo javnosti bio je iznenađen i lakoćom sa kojom se pretrči iz jedne države u drugu. Vladimir Cucić kaže da širom Evrope – pa i u Srbiji – granice sada čuva policija, što nije ni prineti ranijoj bezbednosti koju je pružala vojska. „Policajac mora da se nađe na tačno tom mestu u tačno tom trenutku kada neko prelazi samu granicu – priznaćete, to je veoma retko, nemamo policajca po glavi stanovnika.“ Još dodaje da su mogućnosti srpskih vlasti veoma ograničene, da „Srbija može samo da izda preporuke, a one su nikakve. Svode se na to da se mađarske kolege obaveste o kretanju grupa. Ne možete nikome ograničiti slobodu kretanja.“

Ipak, neće biti da je sve jednostavno. Čak je i ministar Stefanović, u razgovoru sa resornim kolegama iz Mađarske i Austrije, ustanovio da postoje švercerske bande i razni drugi asistenti u krivičnom delu ilegalnog prelaska granice. U tom slučaju je pitanje zašto taj eventualni lanac krijumčarenja ljudi nije razotkriven? I koliki je udeo srpske policije u čitavoj priči? Reporterka DW-a je u jednostavnoj vožnji od Ašathalona do Subotice čula priče taksista koji za velike pare voze Albance do same granice i izveštavaju o korumpiranim srpskim policajcima koji su za 100 evra po osobi spremni da okrenu glavu. Zašto to do sada nije ispitano?

5. Povratak

Ukoliko se sve odigra prema najavama nemačkih i austrijskih političara – naime da ogromna većina zahteva za azil bude relativno brzo odbijena – onda će granični pojas severno od Subotice uskoro biti mesto saobraćajnih gužvi, ali u smeru juga. To se zvanično zove readmisija i to po sporazumu koji Srbija već osam godina ima sa Evropskom unijom. Ko god da je u EU ušao sa teritorije Srbije onamo se i vraća, pa je onda na srpskim vlastima da vide šta će. Cucić kaže da je readmisija za Srbiju postala bussines as usual, rutinska stvar, te da će svi biti vraćeni u mesto boravka. Ipak, on misli da ovo nije poslednji talas azilanata u pokušaju: „Oni će dobiti zabranu ulaska u Uniju i posle će isto kao naši drugovi Romi za par hiljada dinara da promene ime i prezime i izvade nove putne isprave i pokušaju sve ponovo.“

Kako bilo, Srbija sigurno jedan problem neće imati: da veliki broj kosovskih Albanaca odjednom zatraži azil u Srbiji. Jer, iskustvo sa Pakistancima, Sirijcima i Somalijcima je pokazalo da gotovo nijedan od hiljada njih nije hteo da ostane u Srbiji. Oni koji jesu, godinama su po domovima čekali na rešenje svog statusa. U slučaju Kosovara stvar je još jasnija, makar iz ugla srpske politike: Nigde na svetu valjda nije zabeleženo da je nekome odobren azil u njegovoj rođenoj zemlji.