Peter Handke – slobodni mislilac
6. decembar 2017.
Peter Handke svoj 75. rođendan, kako je skoro rekao u jednom intervjuu, neće obeležiti nekim velikim slavljem. Možda će da ode do portugalskog bara u Šavilu. U tom gradiću, 12 kilometara jugozapadno od Pariza, Handke živi od 1990. U početku je sa njim živela i njegova druga supruga, francuska glumica Sofi Semin. Od 2011. ona ne živi više s njim, jer, kako je jednom rekla, „da bi mogao da živiš s Handkeom, moraš da imaš dvorac sa dva krila“. Ali ko još ima dvorac…
Mirni čovek
Prvu veliku senzaciju Handke je izazvao 1966. godine, kada je na elitnom univerzitetu Prinston u Njujorku optužio literarnu „Grupu 47“ za „opisnu impotenciju“. Kritičari su to protumačili kao „grubu samopromociju“. Drugi su mu ipak predviđali blistavu karijeru.
Pročitajte još: Oživljavanje relikvija
Svojom podrškom Srbiji tokom sukoba sa Kosovom krajem devedesetih godina, taj umetnik slovenačkih korena i poreklom iz Koruške, pokazao je koliko vatreno može da se bori za ubeđenja. Handke se našao na meti brojnih kritika političara i pisaca jer je NATO-bombardovanje Srbije okarakterisao kao zločin. „Smatram sebe mirnim čovekom. Ali kod mene mir ponekad ide zajedno sa ratom“, izjavio je nedavno za magazin „Njuz“.
Događajima s kraja devedesetih posvetio je i svoju knjigu „Vožnja čunom ili Komad za film o ratu“. Istoimena predstava doživela je svoju praizvedbu 1999. godine na sceni bečkog Burgteatra i u režiji legendarnog Klausa Pejmana.
„Svetska književnost više ne postoji“
Samo zato što tako glasno i jasno izražava svoje mišljenje, on još uvek nije dobio Nobelovu nagradu za književnost – tako tvrde poznavaoci Handkea i njegovih dela. I mogli bi da budu u pravu. Inače, dobro je poznato da bi on kao autor još odavno i veoma rado ukinuo Nobelovu nagradu. Svetska književnost više ne postoji – jednom prilikom je izjavio. Godine 1973. Handke je dobio prestižnu nagradu „Bihner“, a 26 godina kasnije, 1999, on je tada dobijeni novac uz nagradu – vratio. Nije, kako je objasnio, želeo da izgubi svoj kredibilitet.
Nakon žestokih polemika o njegovoj ličnosti, odbio je i prestižnu nagradu „Hajnrih Hajne“ u Diseldorfu. Članovi Berlinskog ansambla su ponašanje gradskog veća u Diseldorfu okarakterisali kao „napad na umetničku slobodu“ i 2006. godine pokrenuli su inicijativu za osnivanje „Alternativne nagrade Hajnrih Hajne“ u Berlinu. Na taj način prikupili su novac adekvatan nagradi „Hajnrih Hajne“ u Diseldorfu. Handke je prihvatio nagradu, a novčani iznos od 50.000 evra donirao je srpskoj enklavi u Velikoj Hoči na Kosovu. Godine 2014. dobio je i nagradu „Ibzen“ u Oslu, ali ni nju, zbog kritika i osuda njegovog odnosa prema Srbiji, nije prihvatio.
Čudljivi liričar
Handke je imao 18 godina kada je saznao da muž njegove majke nije njegov biološki otac, već samo njen suprug, bankarski službenik iz Nemačke. Dve godine je studirao pravo. „U to vreme obuzela me je velika depresija“, izjavio je u jednom intervjuu. Potom je i njegova majka izvršila samoubistvo. Taj njen čin obradio je u delu „Užas praznine“.
Tokom 75 godina života, taj ratoborni i ponekad ćudljivi liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser, stvorio je više od sedamdeset proznih radova, među kojima i dvadesetak pozorišnih komada. Roman „Golmanov strah od penala“ iz 1970. godine postao je obavezna lektira za đake. Scenske adaptacije njegovih dela – poput „Kaspara“ ili „Putovanja u sonornu zemlju“ – u mnogim pozorištima su doživele velike uspehe.
Poslednji ep
Sa nemačkim rediteljem Vimom Vendersom, Handkea veže dugogodišnje prijateljstvo. Mladog studenta Vendersa, Handke je upoznao 1966. u Oberhauzenu, i to posle izvođenja njegove predstave „Zloupotreba publike“. Ubrzo je obojici postalo jasno da među njima postoji mnogo sličnosti, pa čak i estetska povezanost. Venders je 1970. godine snimio film po Handkeovom prvom romanu „Strah golmana od penala“, da bi zatim Handke za Vendersa napisao scenario za film „Nebo nad Berlinom“. Venders je 2016. po Handkeovom delu režirao i film „Divni dani u Aranhuezu“ – u 3D-tehnici. Drama o međuljudskim odnosima snimljena je u staroj seoskoj kući blizu Pariza, a jednu od glavnih uloga tumačila je Handkeova supruga Sofi Semin.
Pročitajte još: Prestani da me udaraš mojim Handkeom!
„Umetnik je samo onda uzoran čovek, ako se u njegovim delima može videti kako život prolazi“, rekao je jednom prilikom Peter Handke. On svoj najnoviji roman „Kradljivica voća“ opisuje kao „poslednji ep“, i time još jednom stvara konfuziju. Ipak, neki kritičari smatraju da bi to moglo veoma konkretno da se odnosi na „suočavanje sa ulogom oca“. Na kraju krajeva, Peter Handke je i otac dve ćerke.
Jedno je sigurno: Handke ostaje slobodoumni mislilac, kakav je uvek i bio. A svoj 75. rođendan proslaviće tiho, u Šavilu.