Asortiman napada na opoziciju tokom zime je obogaćen novom linijom manipulacije. Okupljene pred kamerama širom Srbije, pripadnice SNS su krajem januara lansirale slogan „Stop nasilju nad ženama“. Povod je bio tvit Sergeja Trifunovića u kojem je novinarku Srpskog telegrafa nazvao „kurvom“.

Kao i svaka druga društvena tema koje se svekoliko naprednjaštvo dohvati, i ovaj pseudofeministički performans imao je samo jednu namenu: da bude celofan ispod kojeg ključa agresivna satanizacija opozicije. Ovog puta nalepnica koju valja prilepiti bilo je nasilje nad ženama.

Prelistavanjem sinhronih izjava naprednjačkih odbora 22. i 23. januara, kada je kampanja počela, neupućen čovek bi stekao utisak da je jedini oblik nasilja nad ženama u Srbiji uvredljivo tvitovanje i da su jedini vinovnici opozicionari. Doslovno nijedan oblik nasilja nad ženama nije tematizovan drugačije.

Niko se nije bavio smrću najmanje trideset žena koje su supružnici ili članovi porodice ubili samo tokom protekle godine. Niko nije pomenuo broj silovanih ili pretučenih. Tema je bio tvit, i na tome je naprednjačka borba za prava žena rešila da se zaustavi.

Pa ipak, zloupotreba teme nasilja nad ženama dolazi do punog izražaja kada naspram onog na šta naprednjaci reaguju stavimo sve ono na šta ostaju nemi.

Kao što se sećamo, niti jedna članica SNS nije sazivala konferenciju za štampu povodom čuvene izjave Bratislava Gašića da voli „novinarke koje lako kleknu“. Niti jedna nije javno pokazala solidarnost prema Mariji Mali, supruzi Siniše Malog, kada je protiv bivšeg gradonačelnika Beograda podnela krivičnu prijavu zbog nasilja u porodici. Međutim, kada kampanju o nasilju nad ženama počinjete zbog uvredljivog tvita dok se u isti mah bliži godinu dana od početka skandala u opštini Brus, više ne možemo da govorimo samo o licemerju, nego o organizovanoj zloupotrebi ozbiljnog društvenog problema.

Za one koji ne znaju: predsednik opštine Brus i lokalni Bog i batina, izvesni Milutin Jeličić poznatiji pod nadimkom Jutka, završio je na sudu zbog višegodišnjeg seksualnog uznemiravanja, ucena i zlostavljanja Marije Lukić, službenice u Opštini Brus. Čim se prošlog marta javno pobunila, Jutka je ovoj ženi ekspresno uručio i slao je ljude da je pretnjama ućutkaju.

Suđenje je nakon dva odlaganja počelo iza zatvorenih vrata, u opštini u kojoj je takozvani Jutka i dalje na vlasti. Od advokata Marije Lukić čuli smo da se taktika Jutkine odbrane bazira na uobičajenim mehanizmima relativizacije seksualnog nasilja: „On je danas saopštio da je njegov manir da ljubi žene po firmi, smatrajući da je to deo komunikacije. Onda je izmišljao da su nudile seks, veći broj od tih žena, pa je među njima i oštećena. Kada smo ga pitali kako se on ponašao, on je rekao da je on odbio, da je on stidljiv čovek itd.“

Proanalizirajmo taj crvljivi sendvič odbrane, zato što se u njemu nalazi po malo od svake vrste manipulacije.

Tvrdnja da je „nečiji manir da ljubi žene po firmi“ (zanemarimo na čas da Jutka opštinu naziva firmom) cilja na to da tu zapravo nema ničega strašnog. Ljudi koji rade u istom prostoru često postanu prijatelji, a grljenje i ljubljenje su izraz naklonosti. Slanje petnaest hiljada poruka Jutka verovatno takođe tumači kao svoj manir, pošto ih je toliko uputio Mariji Lukić, i u njima nije demonstrirao stidljivost.

Teza o tome da su žrtve same nudile seks predsedniku opštine predstavlja uobičajenu seksističku podmetačinu: žene su perfidna, manipulativna stvorenja koja vas najpre navuku da im pošaljete 15.000 (petnaest hiljada!) poruka, zatim vas tuže da vas isprovociraju da ih otpustite i pošaljete im siledžije na vrata, a sve to samo zato da biste ispali loš čovek.

Ovo je u osnovi parafraza čuvene „nosila je kratku suknju“. Prva je počela žena, a stvarna žrtva je muškarac. Komocija s kojom optuženi plasira gadosti na račun žena i šegači se s postupcima za koje ga terete govori sve o atmosferi u kojoj se suđenje odvija i o njegovoj svesti do koje mere je zaštićen.

Na slučaju Marije Lukić lome se i odnos muškaraca prema ženama i odnos ljudi na pozicijama moći prema svima koji to nisu. Progovoriti u maloj sredini o zlostavljanju uvek sa sobom nosi stigmu, kao i manje ili više suptilne pokušaje ućutkivanja žrtve relativizacijom događaja. Stvar je neuporedivo teža kada je reč o lokalnim moćnicima koji su u srpskoj parodiji demokratije postali feudalni lordovi.

Naravno, da je napasnik iz Brusa opozicionar, Marija Lukić bi bila svakodnevna tema medija i vanrednih predsedničkih konferencija za štampu, a čovek koji ju je godinama saletao, pipao i ucenjivao verovatno bi do sada bio u zatvoru. Umesto toga, o njoj govore i podršku joj pružaju malobrojni feministički glasovi okupljeni na mrežama oko haštaga #PravdaZaMarijuLukić, i pomenuta je na par protestnih okupljanja opozicije.

Još jednom gledamo kako se ljudski životi i teme koje se tiču suštine društvenih odnosa svode na banalno pitanje stranačke pripadnosti i kako sistem koji bi trebalo da štiti one kojima treba pomoć radi sve da pomogne tlačiteljima.

Ako Srbija pod aktuelnom vlašću nije zemlja za ljude uopšte – još manje je zemlja za žene.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android