Bilo mi je 17 godina kada sam prvi put čuo njeno ime. Ta krhka Nemica je htela da osnuje „antipartijsku partiju". Nisam razumeo šta to znači, ali zvučalo mi je dobro. Kasnije, posle vojnog roka u Zagrebu, koji je od mene napravio uverenog antimilitaristu, posle pročitanog Herberta Markuzea, Valtera Benjamina i gomile tekstova „Frankfurtske škole“, shvatio sam da se Petra Keli obraća i meni. Da su principi na kojima je ona tada osnivala Zelene, bili i moji temelji: antiautoritarna, antiratna priča koja obuhvata brigu za zagađenu okolinu i brigu za sve koji su žrtve ciničnog kapitalizma ili sovjetskog totalitarizma. Mogao sam kao mlad čovek sve to da potpišem. Svideo mi se način na koji je ona smelo podržala studente u Beogradu, praveći probleme izanđalim socijalističkim političarima.

Slučaj je hteo da sam nekoliko meseci – od aprila do oktobra 1992. – sa Petrom Keli delio makar isti politički prostor, čitao iste vesti, jer sam bio dvadesetdevetogodišnji antiratni egzilant u Nemačkoj, a ona svetski poznata četrdesetpetogodišnja politička ikona pokreta koji ju je već tada razočarao. 

Derindžer donosi smrt

Onda je došla ta kobna prvooktobarska noć. Petra Keli je živela sa političkim saborcem Gertom Bastijanom u mirnoj bonskoj četvrti Tanenbuš. Bastijan je bio penzionisani general i više od dvadeset i četiri godina stariji od Petre Keli. Još kao mladić je u drugom svetskom ratu bio na istočnom frontu. Od pedesetih je stupio u zapadnonemačku vojsku Bundesver i tamo izgradio karijeru sve do čina general-majora. General Bastijan se 1980. suprotstavio stacioniranju atomskih raketa srednjeg dometa u Nemačkoj, penzionisao se i aktivno se uključio u mirovni pokret. Tamo je upoznao Petru Keli. Bio je poslanik Zelenih u nemačkom parlamentu od 1983. do 1987. Visoki oficir koji demonstrira zajedno sa bradatim zelenim momcima – to je samo po sebi bilo senzacionalno.

Policija tvrdi sledeće: U noći 1. oktobra 1992. Gert Bastijan je iz pištolja ubio Petru Keli na spavanju, a onda je pucao i u sebe. Pištolj „derindžer", kratke cevi, često je viđan u vesternima, u ručnim torbicama dama ili u čizmama profesionalnih kockara. Brojni su njihovi partijski drugovi i prijatelji koji nikada nisu poverovali u zvaničnu verziju, iako su i kasnije istrage i ponovne rekonstrukcije događaja skoro u potpunosti isključile učešće nekog trećeg lica u toj drami.

Nemačko-američka biografija

U švapskom delu Bavarske, na ušću reke Ginc u Dunav, nalazi se varoš Ginzburg. U njoj je 1947. Rođena Petra Karin Leman. Otac Rihard je napustio majku Margarete kada je ćerki Petri bilo sedam godina. Majka je po celi dan radila, a na dete je pazila baka. Majka se udala za američkog oficira stacioniranog u Vircburgu Džona Edvarda Kelija. Cela porodica prihvata novo prezime. U tom braku Petri su rođeni sestra i brat, a porodica Keli 1959. odlazi u Sjedinjene Američke Države. Petri je 12 godina. U školu ide u Kolumbusu u saveznoj državi Džordžija, a potom, posle preseljenja porodice u Virdžiniju, pohađa školu u Hemptonu, gde je završava kao đak generacije.

Potom studira politikologiju i svetsku politiku u Vašingtonu. Njena sestra je u to vreme obolela od raka, roditelji su je odveli u Nemačku da se leči, i tamo, u Hajdelbergu, umrla je 1970. Petra Keli je za vreme studija u Vašingtonu politički aktivna, učestvuje u demonstracijama protiv Vijetnamskog rata i rasne diskriminacije.

pročitajte još: Zapisi sa Ušća

U američkom pokretu za građanska prava upoznala je metode nenasilnog protesta, njeni uzori su Mahatma Gandi i Martin Luter King. Zaokupljaju je biografije žena poput revolucionarke Roze Luksemburg, književnice i novinarke Žorž Sand, feministkinje i antiratne aktivistkinje Eme Goldman, i gluvoneme i slepe američke književnice Helen Keler. Angažovala se u predsedničkoj kampanji senatora Roberta F. Kenedija, koji je usred partiske predizborne trke ubijen u atentatu 6. juna 1968. Petra Keli je okončala svoje studije 1970. kao najbolja strana studentkinja.

Ponovo u Evropi

Od jeseni 1970. Petra Keli je u Amsterdamu gde na tamošnjem univerzitetu stiče još jednu diplomu na fakultetu političkih nauka. Radi kao asistentkinja na Evropskom institutu. Evropska zajednica – preteča Evropske unije – u svojoj administraciji ima potrebu za stručnjacima poput Petre Keli. Ona se u Briselu zaposlila u Evropskoj komisiji i radila je za nju sve do 1982.

Još 1972. postala je član Socijaldemokratske partije Nemačke, jer je odobravala pomirljivu istočnu politiku Vilija Branta. Ali u isto vreme je aktivna u ekološkom građanskom savezu. Izgubila je jedno dete u šestoj nedelji trudnoće i tvrdila je da je to rezultat brojnih rentgenskih snimanja, ali da to ne može da dokaže. Njena čuvena izreka glasi: „Ako su se prevarili već kod jednog fetusa, šta je onda sa ukupnom atomskom industrijom?"

Angažovana je u više mirovnih grupa i foruma koji će kasnije činiti bazu Zelenih. Ona se sa socijaldemokratama razilazi kada Helmut Šmit pristaje da stacionira američke atomske rakete tipa Peršing II na nemačkom tlu. U otvorenom pismu tadašnjem socijaldemokratskom kancelaru istupa iz partije i najavljuje novu formu političkog organizovanja.

Nastanak Zelenih

Petra Keli 1980. spada u osnivače nove stranke, izabrana je u predsedništvo. U prvim godinama ona je bila jedna od vodećih političarki Zelenih. Učestvuje u mirovnim demonstracijama protiv atomskog naoružavanja. Sa socijaldemokratom Jo Lajnenom priredila je knjigu „Princip život" u kojoj su autori poput mladog Gerharda Šredera pisali o svom viđenju mogućeg atomskog rata i ekološkim problemima.

Od 1983. Zeleni su bili zastupljeni u Bundestagu. Petra Keli je postala jedna od tri vodeće ličnosti u poslaničkom klubu – pored Ota Šilija i Mariluize Bek. Njena interesovanja ostaju ista – mirovna politika i ljudska prava. Tesno je sarađivala sa vanparlamentarnim organizacijama, podržavala je istočnoevropske disidente – od Istočne Nemačke do Jugoslavije.

Zajedno sa Gerdom Bastijanom je u Istočnom Berlinu razvila mirovni transparent, bila je privedena, nakon puštanja na slobodu srela se sa istočnonemačkim disidentima. Istočnonemačke komunističke vlasti su to trpele jer su Zeleni odbijali stacioniranje atomskih raketa NATO u Zapadnoj Nemačkoj. Petra Keli je od istočnonemačkog šefa države i partije Honekera tražila da pusti iz zatvora aktiviste istočnonemačkog mirovnog pokreta. U nemačkom parlamentu je prva pokrenula pitanje kineske okupacije Tibeta i stanje ljudskih prava tamo.

Februara 1987. ona je učestvovala na moskovskom mirovnom forumu gde je srela Andreja Saharova i Mihaila Gorbačova. 1989. je osnovala Savez za socijalnu odbranu, ali njen uticaj u partiji se bitno smanjio. Petra Keli nije bila kandidat Zelenih na izborima 1990. pa je tada okončan njen poslanički mandat. Zahtevala je od partije da se vrati svojim izvornim principima. Već sledeće godina dobila je samo 30 odsto glasova kao kandidatkinja za predsedništvo stranke. Ali ona se ne zaustavlja. Zalaže se za Tibet, za autohtone narode Australije i Amerike. Usvaja jednu tibetansku devojčicu.

Elitna misionarka

Juta Ditfurt u svojoj knjizi „To su bili Zeleni" ovako opisuje Petru Keli: „Ona je bila verovatno prva (i do sada jedina) predsedavajuća neke partije koja je na jednostavno pitanje novinara 'kako ste' u brzom stakatu obrazložila koliko su opasni planovi nemačke Vlade sa atomskim oružjem, i koliko je za to kriv Franz-Jozef Štraus, i da treba sprečiti gradnju postrojenja za preradu nuklearnog otpada u Vakersdorfu i kako ima izgledati drugačija politička kultura. Nikada se nije čulo za još jedno pitanje tog novinara".

Autorka ove knjige o partiji u čijem je osnivanju i sama učestvovala navodi i reči drugih novinara koji su po dva sata pričali sa Petrom Keli i posle toga bili potpuno smoždeni. Njeni stranački drugovi se sećaju kako je ponekad suzama i provalama emocija htela da prinudi partiju da pođe u željenom smeru. Ditfurt njenu strast naziva „elitno-misionarskim” stavom i dodaje, da je Petra Keli mnogo uradila na etabliranju Zelenih, a potom je patila zbog njihovog približavanja etabliranim partijama.

Porazni raspad Jugoslavije

Petra Keli je u Jugoslaviju došla u jesen 1985. U njen dolazak je bio upetljan tada mlađani Zoran Đinđić. Formalni razlog je bio predavanje na Međunarodnoj političkoj tribini Studentskog kulturnog centra u Beogradu.

Politički razlog je bio podrška studentskom protestu protiv tada aktuelnog zakona o „verbalnom deliktu", koji je kao mač nad galvom visio intelektualcima i novinarima u Jugoslaviji. Još konkretnije – Petra Keli je protestovala protiv „suđenja šestorici" kako se tada zvalo suđenje grupi studenata. Policija je reagovala grubo i glupo, predstavnici Zelenih su morali otputovati – izbio je međunarodni skandal. Drugi put u Beograd Petra Keli dolazi na poziv Zorana Đinđića kako bi podržala osnivanje Demokratske stranke.

Svetlana Slapšak je o odnosu Petre Keli prema Jugoslaviji pisala ovako: „Za nju je poraz bio raspad Jugoslavije, koji se dogodio posle toliko uspeha i pobeda, srećnih trenutaka za ljudska prava: uništenje berlinskog zida, pad južnoafričkog režima, pad Čaušeskua, uklanjanje Peršing II raketa. Ne zbog toga što bi posebno verovala u jugoslovenski socijalizam, koji je okusila na koži, već zato što se tragično urušio prostor ljudskih prava, i što je kriza rešavana ubijanjem."

Samo jedan dan života

Juta Ditfurt kaže: „Petra Keli je živela tako intenzivno, kao da će životu svakog trena doći kraj”. Ne treba onda da čudi što se posthumna knjiga njenih tekstova i intervjua iz1997. zove „Živi kao da ćeš danas umreti".

Ipak, knjiga koju je objavila 1990. govori najviše o tome kako je Petra Keli shvatala politiku: „Misliti srcem. Tekstovi za verodostojnu politiku". Ta umetnost inteligentne empatije nije se svidela mnogim karijeristima u njenoj partiji. Na kraju je ona ostala u manjini. Ubijena je pre trenutka kada su Zeleni postali suprotnost onoga što je želela – suprotnost „antipartijske partije". Postali su obična partija na vlasti.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.