DW: Gospodine Petriču, komesar EU Johanes Han rekao je da je za rešavanje problema u odnosima između Kosova i Srbije u principu potrebna veća odlučnost. Za Srbiju je status Kosova problem. Kako može da se reši taj problem? Da li ste sigurni da bi to moglo da se reši u narednih nekoliko meseci?

Volfgang Petrič: Ja sam se pre skoro godinu dana, u proleće-leto prošle godine, veoma angažavo za približavanje ideji dvojice predsednika, koji su očigledno spremni na kompromis na jedan miran način, a time i na to da se veliki istorijski kompromis između Srba i Kosovara postavi na solidnu osnovu. Ne mislim da bi trebalo prihvatiti sve predloge…

Ali, Nemačka je odjednom protiv toga da se određene stvari sada regulišu – mada je predstavnik Berlina od početka bio u timu Federike Mogerini i očigledno podržavao njenu strategiju. A onda iznenada Nemačka, gospođa Merkel, kaže: Mi to ne nećemo.

Moram da Vas prekinem. Vi kažete da postoje ideje obojice predsednika koje biste podržali, ili tako nešto... Međutim, javnost nema jasnu predstavu o tome šta znači ta ideja. Da li je to zapravo podela Kosova ili je to neka vrsta razmene teritorija? O čemu se tu radi?

To je nažalost problem, to što javnost nije uključena. Smatram da je to veliki problem Brisela, Beograda i Prištine. Mislim da bi Brisel posebno bio u poziciji da vodi otvoreni dijalog o opcijama i mogućnostima za postizanje kompromisa. Baš zato što je u Briselu očigledno odlučeno da nema crvenih linija, da je moguća i razmena teritorija, trebalo bi da se igra otvorenim kartama. Ne mislim da je to najbolje od svih rešenja, ali u okolnostima koje sada prevladavaju, nema najboljeg rešenja. Uvek postoje samo teški kompromisi koje bi trebalo dogovoriti kako bi se situacija konačno smirila. Jer, vidite šta se sada dogodilo i kako brzo emocije ponovo mogu da dovedu do usijanja. To ovako ne može da nastavi.

U suštini, bio sam i ostao mišljenja: bojim se da EU ponestaje vremena. Obe strane je trebalo uključiti u jedan širi proces, po ugledu na Dejton ili Oslo ili bilo šta, kako bi dve strane zajedno i konačno dogovorile kompromis. Mogućnosti koje postoje poznate su već godinama.

Malopre ste kritikovali stav Nemačke zato što ne želi da prihvati sve predloge. Kako vidite inicijativu Angele Merkel i Emanuela Makrona da nastave dijalog u Parizu? Da li je to udaljavanje od dosadašnjeg projekta EU ili njegov nastavak?

Bojim se da je to još jedna od onih inicijativa koje smo već viđali u različitim konstelacijama i koje nažalost ne dovode do uspeha. Jer, ako nekoliko dana posle Berlina imamo situaciju kao sada na severu Kosova, onda moram da kažem da sastanak u Berlinu očigledno nije bio uspešan. Sumnjam da će u Parizu biti bolje.

Kako biste Vi rešili problem? Postoje različite ideje. I sami znate da je ideja o podeli ili razmeni teritorija veoma opasna. Postoje ljudi koji govore o ratovima, o incidenatima…

Nesumnjvo, ima mnogo opasnosti, ali one su deo svih pregovora i svakog kompromisa. Predlažem da se sada pokuša da se organizuje nešto kao – dijalog plus.

Šta to znači?

Njih dvojica ne bi trebalo da se sastaju samo jednom mesečno, ili čak da prave i duže pauze. Evropska unija bi trebalo da preuzme inicijativu i poziva dve strane na diskusiju o rešavanju ovog pitanja, u Briselu ili možda u nekoj drugoj državi – mogu da zamislim i u Beču – gde u intenzivnom pregovaračkom procesu na osnovu predloga koji se nalaze na stolu pokušavamo da pronađemo najbolje moguće rešenje za razlike i protivrečnosti.

Vi zapravo govorite o „Dejtonu“, ali u evropskim okvirima?

Apsolutno. To mora biti evropsko rešenje. Ne bih voleo da su prisutni Vašington ili Moskva. Uostalom, to je evropski problem. To će biti rešeno, to mora biti rešeno u Evropi. Iz tog razloga, taj proces bi trebalo da vodi Evropa.

Jasno Vam je da ni Srbija ni Kosovo ne žele da se odluka donese bez Rusije ili bez SAD.

Obema stranama treba reći: hoćemo evropsko rešenje. Na kraju krajeva, obe države žele da postanu članice Evropske unije. Ali to takođe znači da interesi Evrope moraju biti u prvom planu. To je nešto što obe strane moraju da shvate.

Pre par dana, na severu Kosova je bila žestoka akcija u kojoj je bilo hapšenja, pa čak i nasilja. Da li strahujete od novih eskalacija?

Prvo, moram da kažem da bi trebalo utvrditi okolnosti koje su dovele do te akcije koja je u svakom slučaju bila preterana. I naravno, oni koji su uhapšeni, moraju biti izvedeni pred redovne sudove. S obzirom na takvo raspoloženje, mislim da je neophodno da UN i EU, koje su ionako već na Kosovu, pažljivo prate taj proces – pravni proces, sudski proces – kako bi se na kraju zaista sve razjasnilo.

Kako se može organizovati nastavak dijaloga ako se u načelu zna da Kosovo ne želi da ukine takse. Kako se može zamisliti takav dijalog?

Uveren sam da obe strane moraju ispuniti određene uslove.

Koje?

Naravno, pre svega, radi se o Prištini i tamošnjoj vladi. Mi znamo da tamo postoje različiti stavovi u pogledu tih taksi. Rekao bih da je vrlo jasno da takse moraju biti suspendovane i onda se može doći do smislenog dijaloga. To je preduslov. A onda bi moralo da se govori o stvarnom rešenju problema, a ne samo o pojedinačnim merama koje veoma deluju kao preterana reakcija.

Da. Ali premijer Haradinaj kaže da je uvođenjem taksi u principu sprečio ideju podele i razmene teritorija. Naravno, ljudi se pomalo plaše ove ideje, to bi moglo biti opasno i za druge zemlje…

U pregovore o konačnom rešenju morate ući otvoreno. Morate poći od toga da je Briselski dijalog već pripremio detalje, barem na papiru, neformalno, da je došlo do napretka u petogodišnjem dijalogu. Taj napredak je osnova na kojoj se gradi konačno rešenje. A sve ostalo što se u međuvremenu desilo, sve jednostrane akcije, jednostavno moraju biti povučene. To uključuje i stoprocentno povećanje carina.

Pod pretpostavkom da Srbija i Kosovo postignu sporazum oko promene granica, na primer, zašto bi Republika Srpska ostala u Bosni i Hercegovini, ako bi u principu bilo moguće da i druge zemlje promene granice?

Mogu samo da citiram bosanskog predsednika Željka Komšića koji je izjavio da ne postoji veza između situacije u BiH i situacije na Kosovu. Zašto? Jer, ako dođe do promene granica, ako se radi o rezultatu pregovora o kosovskom pitanju, onda to mora da bude rezultat koji su prihvatile obe strane. Primenjuju se međunarodna pravila, bilateralne promene granica su moguće samo između dve suverene države – konsenzusom.

Prvo, u Bosni nema konsenzusa u vezi sa tim, i drugo, bilo bi veoma važno reći da Bosna postoji u granicama koje su uspostavljene Dejtonskim sporazumom. Taj međunarodni ugovor je Republici Srpskoj takoreći dao egzistenciju i svaki pokušaj srpske strane u Bosni da promeni granice, automatski bi doveo do gubitka međunarodnog statusa Republike Srpske. To se mora imati na umu. A o tome se premalo razmišlja.

Kako to mislite? Kako Republika Srpska može da izgubi taj status?

Zato što su Dejtonskim sporazumom uspostavljene međunarodne granice koje su potpisali Beograd i Zagreb. Dakle, dve ključne sile u regionu su garanti Dejtonskog sporazuma i one su obavezne da priznaju svoje potpise.

Vi smatrate da eventuelne promene na Kosovu, između Kosova i Srbije, neće dovesti do promena u drugim zemljama?

Upravo tako. Kad malo bolje pogledate, to su dve različite stvari. I zaista bi ih trebalo gledati odvojeno. Nažalost, čak i diplomate i političari koji se bave tim pitanjem često zaboravljaju ono što je odlučeno pre 25 godina. I da je jedino zaista otvoreno međunarodno pitanje – pitanje granica između Kosova i Srbije. Za rešavanje tog pitanja su neophodne dve strane. Potrebna je garancija Evrope da su granice između Kosova validne, da su je priznale obe strane. A osim toga – to je moj predlog od pre godinu dana – sveukupnom regulativom za ceo region, za celu teritoriju bivše Jugoslavije - granice, uključujući i Dejtonske granice moraju garantovati i podržati svi: Beograd, Zagreb, Sarajevo, Vašington, Moskva i Brisel.

Samo još jedno pitanje ili pojašnjenje: osim predsednika Vučića i donekle predsednika Tačija, na samitu u Berlinu su sve zemlje regiona bile protiv podele ili promene granica. Vi i dalje mislite da je to moguće?

Ne, ne… Ja se tu uopšte ne pitam, to je važno. Ponavljam: ja pre svega hoću da kažem da prednost dajem rešenju koje aktivno podržavaju obe strane, sporazumu koji žele obe strane. Kompromis je na Balkanu nepoznata reč. Tamo se pridržavaju samo onoga što su oni dogovorili i za šta se smatraju odgovornim. Ovde bi prvi put dvojica predsednika sklopila i potpisala kompromis do kojeg su došli teško, ali mirnim putem.

Istorijski gledano, granice su se uvek menjale vojnim sredstvima. A na negativnom primeru Bosne i Hercegovine i nametnutog Dejtonskog sporazuma može da se vidi da se nijedna strana sa njim ne identifikuje, ni posle 25 godina. Međunarodna zajednica, Evropa mora iz toga da izvuče pouku: Mi hoćemo rešenje za Kosovo, hoćemo kompromis koji prihvataju obe strane.

*Volfgang Petrič, 1947, je austrijski političar, socijaldemokrata, koji je bio specijalni opunomoćenik EU za Kosovo (1997-1999) i Visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH (1999-2002).

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android